Kad je u nedelju uveče zapretila opasnost da se Srbija divi nekom drugom, u ovom slučaju košarkašicama koje su pobedom nad Francuskinjama (63:54) postale prvakinje Evrope, to se nije moglo „ispeglati“ samo protokolarnom vešću da je „predsednik čestitao“.

Još je sveža bruka kad je RTS prvo objavio predsednikovu čestitku Novaku Đokoviću, a tek posle toga i osnovnu informaciju da je svetski teniser broj jedan pobedio na Rolan Garosu. I to posle nezaboravnog preokreta protiv Grka Stefanosa Cicipasa.

Zato je na na telefone svih MTS pretplatnika isporučena poruka da je predsednik svega ovoga „prema najnovijim istraživanjima popularniji od Josipa Broza Tita i Zorana Đinđića“. Njega, kako je navedeno, pozitivno ocenjuje 62 odsto ljudi, Tita 50, a mučki ubijenog premijera, na šta se u određenim krugovima pilo i pevalo, 48 odsto.

Da bi sve ispalo verodostojnije korišćena je jedna druga tabela, pa se navodi da je „predsednik dobio čak 47 odsto petica“, iako je reč o oceni „vrlo dobar“. Ta tabela baš nije zgodna za šire publikovanje, jer su po njoj važni političari u Srbiji osim predsednika svega ovoga, još samo Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Vojislav Šešelj i Slobodan Radulović.

Kad je u oktobru 2016. Srećko Mihailović u jednom omnibus istraživanju na reprezentativnom uzorku od 1.500 ispitanika, putem neposrednog ličnog intervjua „licem u lice“, ponudio šest fotografija lidera, Tita je izabralo 32 odsto ispitanika, a Vučića tek postotak manje – 31 odsto. Sledio je Zoran Đinđić sa 11, te Slobodan Milošević sa tri i Boris Tadić i Vojislav Koštunica sa po dva odsto.

U međuvremenu nam se dogodio – Halid Bešlić. Jednog davnog leta u kampu Duba na Pelješcu neki momak je čitavog dana i dobar deo noći puštao kasetu na kojoj je sa obe strane bila samo pesma čiji je refren „Zlatne strune, svirajte mi ovu pesmu jače“. Već trećeg dana, dok sam prao sudove, primetio sam da svi oko mene, onako za sebe, pevuše tu pesmicu, a već petog to su pevala i sva deca na plaži.