Piše Ivan Mrđen: Uz vest o smrti Slobodana Đukića (1951-2026)

Ponekad nas iznenade, ponekad ih odlažemo, ali uvek je to samo vest o nečijoj smrti koju nam neko odnekud nekako javi. „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo“, napisao je Ivo Andrić u „Travničkoj hronici“.

Otac mi je dugo bolovao pa smo gotovo odahnuli kad su nam javili, moj mlađi brat takođe, majka je umrla iznenada kad je tek trebalo da uživa u svojoj krvavo zarađenoj deviznoj penziji, za odlazak nekoliko dragih prijatelja čuo sam danima kasnije u Australiji, bilo je takvih vesti koje su me prenerazile... Ali, svi ti poslednji izdisaji događali su se negde daleko, uglavnom po bolnicama...

U utorak uveče sam prvi put u mom ne baš kratkom životu bio na pet koraka od smrti, na desetak sekundi ako ne i manje, sve do poslednjeg otkucaja srca mog više nego prijatelja Slobodana Đukića (1951-2026). Rastali smo se kod nekadašnjeg „Lipovog lada“, na parnoj strani Bulevara, njegovo „pozdravi Miru“ me ispratilo ka tramvajskoj stanici prema „Cvetku“, nisam ni video kad je on zakoračio na ulicu da uhvati neki tramvaj i krene ka Banovom brdetu, kako je umeo da kaže...

A onda sam začuo jak udarac, neko je uzviknuo „jao“, zvuk prevrtanja motorcikla, događaju se takve nesreće sve češće po gradu, posebno od kako na sve strane žure ljudi što nam dostavljaju hranu i koješta drugo, tako da u toj sekundi nisam ni pomislio da je mogao da strada moj Sloba.

Kad sam ga video kako leži nekoliko metara dalje od mesta na kome smo se rastali, odbačen silinom udara, da je pri padu udario glavom na kolovoz, krv po asfaltu, pritrčao sam i kleknuo pored njega. Prvi je pokušao da mi pomogne i sam ugruvani i vidno uzrujani bajker, mnogo je ljudi okolo odmah pozvalo 194, neka devojka mi je pomogla da ga okrenemo na bok, izvadimo mu jezik i sve ono što se savetuje u takvim prilikama...

Dozivao sam ga, osećajući pod rukom sve slabiji puls, Hitna pomoć je, kažu, stigla veoma brzo, a meni se činilo da je prošla večnost, pa još jedna dok su momci u crvenim uniformama pokušavali da ga reanimiraju, sve dok ga nisu prekrili belim čaršavom... Smrt nije neka krezuba kreatura u crnoj odori sa kapuljačom i kosom u rukama, smrt je kombi hladnjača i crna plastična kesa u kojoj su Slobino telo negde pred ponoć odneli na Sudsku medicinu.

* * *

Sa Slobodanom Đukićem se družim više od dve decenije, u početku uglavnom sa ekipom kolega iz Radio Beograda, najčešće u prostorijama Zabavno-humorističke redakcije u kojoj je on godinama bio urednik. A posle posla, “Sigurna kuća”, “Brioni”, “Bosna”, “Akord”, Klub u Muzeju automobila, jedino se još “Grmeč” i “Herceg Novi” drže na toj našoj karti centra grada.

Zato sam u sredu ujutru prvo javio prijateljima iz Radio Beograda, pa su oni objavili vest koju sam ja, lično, bolno preživeo prethodne noći. I o kojoj sve do danas nisam imao snage da nešto napišem.

Oni su, kako je i red, naveli da je Slobodan Đukić najveći deo radnog veka proveo u Radio Beogradu, kao autor, urednik i voditelj čuvene emisije „Film“, da je režirao mnogobrojne emisije Zabavno-humorističke redakcije, među kojima se izdvajaju „Mozaik vremena“, javna snimanja „Karavana“ i serijala “Darovnica” i „Radio koji se vidi“, te da je bio idejni tvorac i urednik horizontale noćnog programa Radio Beograda 1.

I još su dodali da je Sloba, za prijatelje “Felini”, završio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, te da je jedno vreme radio kao reditelj u Radio Sarajevu i bio gimnazijski profesor.

U međuvremenu smo se viđali i po raznim protestima, još od “krvavih košulja”, bili smo dvojica od “pet miliona”, podržavali svaki tračak nade da se ovdašnja opozicija ujedini i opameti, borili se protiv nasilja i “krvavih ruku”… Kad bismo negde seli da razmenimo utiske, malo bismo se i našalili na njegov račun, jer je obavezno morao da se javi mama Desi, koja sa svojih sto i kusur godina nikad ne bi legla da spava pre nego što se on vrati kući, a posebno je brinula ako bi čula da je bilo kakvih incidenata… U utorak ga, nažalost, nije dočekala!

U poslednjih šest godina naše prijateljstvo je podignuto na najviši mogući nivo, onaj koji se stiče kroz redovno igranje preferansa. Svakog utorka, kad smo svo troje u Beogradu, u stanu naše drage prijateljice Seške Stanojlović se pratimo, međusobno kontriramo, licitiramo, ponekad i svađamo, pijuckamo “jameson” i pokušavamo da prevarimo godine, slabiji vid, bolesne kukove i kolena…

Ovog leta nas je naša domaćica obavestila da mora da nam pročita nešto iz nekih novina, koje ona, by the way, mnogo revnosnije prati od nas dvojice. U tekstu pod naslovom tipa “deset znakova da niste stari” ona je podvukla rečenicu “ako ne propuštate redovnu partiju karata sa prijateljima”.

* * *

Možda i zbog toga sam baš njih dvoje, Sešku i Slobu, zamolio da budu recenzenti moje knjige “Sa mnom više nema šale”, četvrte u seriji u kojoj su objavljeni svi moji komentari iz “Blica”.

Tekst pod naslovom “Vremenska kapsula” bio je, sasvim sam siguran, poslednji koji je potpisao Slobodan Đukić. Tom prilikom je on ponešto rekao i o sebi:

„Bila jednom jedna emisija Radio Beograda, zvala se ’Mozaik vremena’ i imala podnaslov 'borba protiv pilećeg pamćenja'. Trajala je skoro osam stotina subota po 58 minuta i onda su je ugasili. Bio sam u ekipi koja je pokušavala da bar jednom nedeljno osveži sećanja auditorijuma i makar subotom od 10.02 do 11.00 i makar u tragovima žacne ono što se zove 'kultura pamćenja'.

Ivan Mrđen, kao pčela radilica, već godinama, svaki dan u zadatom broju reči, gradi saće događaja, činjenica, karaktera, situacija, vrcajući med vremena čitaocima novina. On (med a ne Ivan) nije uvek sladak, često je gorak ali je lekovit i prirodan.

Još dok sam čitao njegove tekstove u formi novina, štampanih na novinskom papiru, uočio sam pojavu da nekako brzo umine efekat konteksta kolumne, pa zato razumem i potrebu da se one, kolumne, saberu u knjigu, koja sad u punoj snazi svedoči o vremenu u kome je nastala.

U elektronskoj formi u kojoj sad čitam novine, Ivan, kao majstor komunikacije, ulazi u dijalog sa čitaocima, dvosmeran naravno, a pretražujući tekstove ove najnovije knjige uživao sam i u fusnotama, koje dramaturški zaokružuju radnju do svojevrsne katarze.

(...) Sumnjam da je Ivan Mrđen složio ovolike knjige, pa i ovu, da bi neki čitaoci u budućnosti rekonstruisali epohu u kojoj živimo. A mogli bi, baš ako im je do toga stalo. Ipak, svideo mi se naslov 'Vremenska kapsula' zato što zamišljam da Ivan ne bi bio sam u toj kapsuli. Bio bi u društvu Tvena, Birsa, O. Henrija, Iljfa i Petrova, Harmsa, Hašeka i Hrabala...“

Hvala Ti, prijatelju, kad si već požurio tamo gore, pozdravi to moje „društvo“.

* * *

Porodica, kolege i prijatelji ispratiće Slobodana Đukića do večnog odmorišta sutra (subota 10. oktobar), od pola jedan popodne na groblju „Orlovača“.