Piše Ivan Mrđen: Neko je ukrao ružičastog zeca

Za razliku od glavne junakinje, rođene u Berlinu, u porodici intelektualaca (otac ugledni pozorišni kritičar, majka kompozitorka), koja je napustivši Nemačku kao desetogodišnja devojčica najviše žalila za plišanom igračkom koju je ostavila kod kuće, u Srbiji se u poslednje vreme zalaufala jedna opasna igrarija, koja uopšte nije igra reči, pa tako sve češće čujemo ili čitamo o nekakvom “plišanom fašizmu”.Pliš kao simbol nečeg mekog, prijatnog, umirujućeg… možda može da izdrži etimologiju reči fašizam (fascio, latinski, snop pruća koji se upotrebljavao prilikom poplava), ali već odavno fašizam nije obična reč. Kao ideja i kao pogubna istorijska praksa da smo mi kao pojedinci, kao stabljike ništa, a kao snop, kad se odreknemo svog identiteta i kad postanemo jedna jedina misao ili jedno jedino osećanje, mi smo “snaga koja može sve”…Na to nas upućuje propagandna mašinerija veličanja “naroda” koji je iznad svakog pojedinca, a posebno onih koji se usuđuju da misle drukčije, nepogrešivog vođe i najmasovnije političke stranke u Evropi. Aplauzi će biti sve duži, vojne vežbe i parade sve češći, napadi na neistomišljenike sve brutalniji, i nema tog pliša kojim sve to može da se “ušuška” ili, kako to rade veštiji uramljivači umetničkih dela, stavi u širi ram, koji ponekad ispadne i lepši i vredniji od slike.U jednoj pesmi britanskog književnika Majkla Rozena su i stihovi: “Ponekad strahujem da ljudi misle da će fašizam stići u iznošenom kostimu, koji krasi rugobe i čudovišta, dobro poznate iz beskrajnih repriza nacizma. Fašizam ti stiže kao prijatelj. On će ti povratiti čast, učiniće te ponosnim, sačuvaće ti kuću, daće ti posao, očistiće ti kraj, podsetiće te na tvoju nekadašnju veličinu i sjaj, obračunaće se sa izdajnicima i podmitljivcima, ukloniće sve što je drugačije od onoga što veruješ da tebi pristaje…”Pliš je prvi put pomenut u sličnom kontekstu u Rezoluciji 1096 o merama otklanjanja nasleđa bivših komunističkih sistema, koju je Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila 1996. godine: „Opasnosti od neuspeha procesa tranzicije su raznovrsne. U najboljem slučaju, oligarhija će vladati umesto demokratije, korupcija umesto vladavine prava, a organizovani kriminal umesto ljudskih prava. U najgorem slučaju, rezultat bi mogao biti ‘plišana obnova’ totalitarnog režima!“Četvrt veka kasnije, bar kad je o Srbiji reč, svaka je „na mestu“ Samo nema ružičastog zeke „budućnosti za našu decu“!