„Ne može ono što je ispod zemlje da bude vrednije od onog što je iznad nje“, rekao je prekjuče redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka Vladimir Stevanović, jedan od učesnika panela „Treba li Srbiji rudnik litijuma“. DR PETAR ĐUKIĆ

Hvale vredna je već sama činjenica da su se na istom mestu našli predstavnici države i stručne javnosti koja upozorava na štetnost projekta „Jadar“. Sve ostalo je na nivou dileme iz naslova, da li će vađenje onoga što je ispod zemlje ojaditi životnu sredinu ili je to božji dar za prosperitet čitave Srbije.

“Jedni se pitaju šta Srbija ima od toga ako dođe do razaranja prostora na nekoliko hiljada hektara i raseljavanja ljudi koji tamo dobro žive od poljoprivrede, u nezagađenom, lepom ambijentu. Drugi se ponašaju kao da nas je zadesila najveća sreća time što je ‘Rio Rinto’ došao da raskopa Srbiju, isisa esenciju i da to odnese da neko pravi neke baterije”, objasnio je nedavno Ratko Ristić, novi prorektor Beogradskog univerziteta.

O eksploataciji litijuma u dolini Jadra najverovatnije će se organizovati referendum, najavili su predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike tokom pomenutog panela, koji je organizovao časopis „Nova ekonomija“. Tom prilikom je dr Petar Đukić, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta, podsetio da su u Srbiji „referendumi prolazili onako kako je želela vlast koja ih je organizovala“.

Ta vrsta ispitivanja i utvrđivanja volje naroda već je ozbiljno kompromitovana posledicama dva Miloševićeva referenduma: „Da li prvo doneti Ustav pa raspisati prve višestranačke izbore ili obratno“ (1990.) i „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji“ (osam godina kasnije).

Kad se tome doda najavljena promena da na referendumu više neće biti potrebna izlaznost više od 50 odsto birača, te da će „odluku“ doneti većina onih koji izađu, već je moguće naslutiti i kako će izgledati „pitanje“ i koji će odgovor biti protežiran.