Više mojih prijatelja je minulog vikenda podelilo ili preuzelo tekst sa stranice “Like za kulturu” o deset najvažnijih životnih lekcija, kojima nas je naučio “Mali princ”:

“Od svakog treba tražiti samo ono što on može dati.”

“Uobraženi ljudi uvek čuju samo pohvale.”

“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.”

“Moram podneti dve, tri gusenice ako želim da upoznam leptira.”

“Deca moraju mnogo toga praštati odraslima.”

“Nije htela da je vidi kako plače. Bila je to vrlo ponosna ruža.”

“I uvek će te voljeti? Ne, reče ruža, jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive.”

“Govor je izvor svih nesporazuma.”

“Čovek je usamljen i među ljudima.”

“Ono što pustinju čini lepom je saznanje da se u njoj negde skriva izvor.”

Ne kaže se bez razloga da je “Mali princ” Antoana de Sent Egziperia (1900-1944) “knjiga za male i velike”. U pravu je moj prijatelj Milan Pajević, koji je uz ove citate dopisao da nije odavno, kad otvori oči i skuva kafu “pročitao ništa mudrije, životnije i iskrenije”…

Zašto rečenice iz ove novele, napisane kao bajka o utopijskom svetu, danas i ovde zvuče kao životne lekcije? Zgađeni novogovorom politike, medija i društvenih mreža, razočarani, ponajviše u opoziciju, mnogi će potražiti uporište gde god stignu. Pošto smo izgubili iluzije o mogućnosti promena prešli smo na aluzije.

Još se Vladimir Majakovski (1893-1930) pitao “kako u debelo uho zabosti nežnu reč”, tako da nema mnogo vajde od “dozivanja pameti” preko mudrih reči iz istorije i književnosti. Teško će, na primer, “mali vernici TV dnevnika” i revnosni glasači “Zadruge”, “Grand parade” i ostalih rijalitija, uključujući “one man show” predsednika svega ovoga, shvatiti da se baš na njih odnosi misao da će deca morati mnogo toga da oproste odraslima!

Zato nije na odmet podsetiti da su na jučerašnji dan pre 80 godina neki ljudi uporište za borbu protiv najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva potražili u narodu. Nekad Botićeva, a danas ne možemo ni protiv botića!