Piše Ivan Mrđen: Stokholm, glavni grad Srbije

Naziv ovog sindroma uveo je švedski kriminolog i psihijatar Nils Bejerot (1921-1988) posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalstorgu u Stokholmu od 23. do 28. avgusta 1973. godine. Dvojica naoružanih pljačkaša su pet dana držali četvoro radnika banke kao taoce. Za to vreme žrtve su se dobro upoznale s pljačkašima, a po završetku talačke krize bili su toliko emocionalno povezani da su čak stali u njihovu odbranu.Događaj je tada izazvao pažnju celokupne svetske javnosti. O njemu je u “Njujorkeru” godinu dana kasnije objavljena priča Daniela Langa “The Bank Drama”, a pre dve godine u SAD snimljen film “Stokholmski sindrom” (scenario i režija Robert Budreau, u glavnim ulogama Ethan Hawke, Noomi Rapace, Mark Strong, Bea Santos…). Najzanimljivije je određivanje žanra ovog ostvarenja, jer ga najavljuju i kao biografski (po istinitom događaju), i kao kriminalistički, i kao komediju…Najnovije pominjanje ovog fenomena pojavilo se na pomalo neočekivanom mestu, u komentarima na najnoviju epizodu “Utiska nedelje”. Kao što se i moglo pretpostaviti emisija tipa “dva ipo muškarca, od kojih je jedan Ljilja Smajlović” teško je mogla da zadovolji očekivanja gledalaca u vreme najznačajnijih izbora na planeti, pa još toliko neizvesnih i dramatičnih…Zanimljiv je, međutim, komentar Branimira Luce: “Hvala Olji Bećković što je dovela Lj. Smajlović u emisiju da se i mi uverimo, jer ne gledamo ni RTS ni “Pink” pa nemamo prilike da je vidimo i čujemo... Toliko iskustva i znanja u novinarstvu jednog pacifiste, simpatijama akumulirano i artikulisano prema desničarima i šovinistima i njihovim samoubilačkim politikama preko relativizacije njihovih radikalnih načina manipulisanja ljudima, raspirivanjem besa i mrznje medju stanovništvom deleći ih na ‘njih’ i ‘nas’... Stokholmski sindrom u punom sjaju!”Smajlovićkino upinjanje da dokaže da u Srbiji postoji jedan deo javnosti koji sve što se dešava u svetu gleda na način da li to može biti iskorišćeno protiv Aleksandra Vučića i ukazivanje na njihovo radovanje ukoliko nešto od toga može da mu naškodi bilo bi sasvim opravdano da je, s druge strane, smela makar da pomene organizovanu medijsku mašineriju u kojoj se sve što se događa u svetu, a još više u našoj zemlji, posmatra isključivo u funkciji veličanja lika i dela predsednika svega ovoga.On radi, on gradi, on brine, on leči, on nas predstavlja, on o svemu sve najbolje zna, svakog dana na svim kanalima sa nacionalnom frekfencijom, u gotovo svim novinama… Tako je i nesretni Nikola Tomić, učesnik ovonedeljnog “Utiska”, doživeo da ga hvale prorežimski mediji, jer je pomenuo neku emisiju u kojoj su se na neodgovarajući način bavili predsednikovim psihološkim stanjem...I onda je za njih to bilo važnije i od američkih predsedničkih izbora, i od prvih dana nove Vlade, i od same emisije iz čijeg konteksta je sve iščupano… Stokholmski sindrom na delu, u smislu da nam ne smeta što je država uzurpirana na neustavan način i što smo svi taoci te “otmice”.Psiholozi se slažu da zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Sve ovo u Srbiji traje već godinama, tako da su žrtve toliko emocionalno povezane sa glavnim otmičarem da ga brane čim pomisle da će ga neko pomenuti.Psiholozi smatraju da tom neprirodnom zbližavanju doprinosi i veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i taoci, što prevedeno na prilike u Srbiji može da se posmatra kroz zaista skučen prostor u kome glavni uzurpator ne izbija iz dnevnih soba većine njenih stanovnika…Stokholmskom sindromu teoretski pogoduje i delimično ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, što je u Srbiji takođe okrenuto naglavce, jer glavni otmičar sam sebi postavlja nekakve zahteve, a ispunjavaju ih uglavnom nedužne žrtve.Uz sve to, savremena psihologija potencira i sličnost političkih stavova i životnih gledišta… Ovo poslednje ne važi jedino u slučajevima kad se u predsednika svega ovoga naprasno “zaljube” neki dojučerašnji pacifisti, objektivni analitičari i demokratski opredeljeni intelektualci.To nije stokholmski sindrom, već nešto mnogo (b)analnije!