Kiselo sam se osmehnuo kad sam juče, uz onu lupu za pretraživanje na našem portalu ukucao “Nova Vlada Srbije”, a na ekranu se pojavilo, uz baš takav, kiseli “smajlić”: “Nema rezultata za traženi pojam. Pokušajte da ukucate neki drugi pojam!”

Nešto slično je pre nekoliko dana, na pitanje o novoj vladi, odgovorila i PTV (predsednica Tehničke vlade): “O mandataru odlučuje predsednik. Niko ne sedi skrštenih ruku. Tehnička vlada radi sve što može. Građani ne gube ništa, a imamo vremena do 3. novembra za vladu. Predsednik Vučić ne sedi skrštenih ruku. Izvojevali smo i Vašingtonski sporazum koji je stvarno izuzetno važan…”

Taj 3. novembar je već četvrti rok koji predstavnici vlasti sami sebi postavljaju, te odmah po konstituisanju novog saziva Narodne skupštine (bilo, ako se toga još iko seća 3. avgusta), pa po povratku predsednika svega ovoga iz Vašingtona, pa onda lično on obećao “do kraja septembra”…

Veoma su mi bliska razmišljanja da ovo odugovlačenje sa određivanjem mandatara i formiranjem devete Vlade Srbije od početka ovog veka nije samo zbog predsedniku svega ovoga tako omiljene situacije “jedini sam na top listi”. Pokazalo se da njemu za pevušenje “ja ću da vam sviram a vi plešite, u krug i glavu dole i ne grešite” nisu smetali ni obesmišljeni parlament, ni fukus premijerka dok su bili u “punom kapacitetu”.

Reč je mnogo više o nespornoj činjenici da ni apsolutni pobednik junskih parlamentarnih izbora “nije srećan sa ovim što je dobio”, kako je to ovih dana sjajno primetio politički analitičar Đorđe Vukadinović: “Prepobedio je! Srbija ima jedini parlament u kojem nema opozicije, čak ni kozmetičke.”

Daleko od toga da se predsednik svega ovoga stidi poslanica na štiklicama koje nisu mogle da se sete ni kako se zovu ili “mladih lavova”, od kojih su neke prepoznali kao provokatore i “napadače na policiju” tokom kratkotrajnog julskog ustanka, jer ih je on lično izabrao. Činjenica je, međutim, da je veoma teško izgraditi makar demokratske kulise i formalno popuniti institucionalnu ljušturu na osnovu izbora, koje je bojkotovao značajan deo ne toliko opozicije koliko građana i koji su raspisani, organizovani i provedeni na klackalici između “najsmešnijeg virusa” i “vanrednog stanja”.

Tek kad se ta izborna ujdurma zatrpa stalno novim i novim “prečim poslovima”, “istorijskim posetama” i “važnim telefonskim razgovorima, imenovanjem ambasadora i sličnim “spinovima” za tviter revolucionare, u nekoliko dana će “proraditi sve institucije sistema”.

Zato je u pravu nesretna PTV kad kaže da “građani ne gube ništa”, ni što parlament nema predsednika (ne daj Bože, da se nešto dogodi Vučiću, predsednik države i vrhovni komandant bila bi 91-godišnja Smilja Tišma, poslanica SPS koja je predsedavala onom tužnom skupu početkom avgusta), ni što nema mandatara, ni što “nema rezultata za pojam Nova Vlada Srbije”…

Šta će Srbiji Vlada kad ima predsednika, koji jedini radi. Čak je, ako je suditi po izveštajima sa večere za najnovijeg američkog namesnika za Srbiju i okolinu na jednom “srpskom splavu”, počeo i da peva, što je u prethodnom periodu bilo zaduženje već duže vreme nekako zaturenog i zaboravljenog ministra spoljnih poslova. (Kažu, bio pozvan, ali je imao ranije dogovoreno gostovanje na RTS-u.)

Sa tog “bala bez maski” dobrim poznavaocima vina nije promakao ni detalj kad predsednik svega ovoga drži u ruci dekanter, stakleni “uređaj” koji čini da vino “prodiše” i ima puniji, bolji ukus. U prevodu na srpski i prilike u Srbiji, što je dekanter duži – vino bolje ‘vata!