Sećate li se Andree Bojanić? To je devojka, koja je 18. jula 2013. godine, nešto pre ponoći, poginula kad ju je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pokosio tada 20-godišnji Aleksandar Mitrović, vozivši gradskim ulicama džip BMW X6 brzinom većom od osamdeset kilometara na sat, da bi potom i pobegao sa mesta nesreće.
Danas kad i zvani i nezvani, i upućeni i neupućeni, serendaju o propasti „sedmojulskog ustanka 2020“, pa se sve paralele sa događajima na istom mestu od pre dve decenije završavaju žalopojkom o Šestom oktobru, meni se čini da je nesretna Andrea simbol baš tog datuma koji je izostao posle „revolucionarnog Petog oktobra“.
Da je bilo iole ozbiljnije lustracije onih koji su tokom devedesetih godina prošlog veka vladali političkom, medijskom, finansijskom i privrednom scenom Srbije, među kojima je zapaženu ulogu imao i otac neiskusnog vozača u besnim kolima, teško da bi taj momak uopšte bio u prilici ne samo da divlja po gradu, nego i da računa da će proći bez odgovarajuće kazne.
Tome bi trebalo da doprinese i početkom ove godine objavljena odluka Apelacionog suda, kojom je naloženo da se ponovi suđenje Aleksandru Mitroviću zbog krivičnog dela “teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja”, dok je Apelacioni sud pravosnažnao odbio optužbu za krivično delo “nepružanje pomoći povređenom u saobraćajnoj nezgodi”, jer je za njega, pre svega odugovlačenjem da se donese prva pravosnažna presuda, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, tačno 18. jula prošle godine.
Andrea bi danas imala 25 godina, snove, nade, život… ali ju je država Srbija, uz pomoć „veštaka“ i „svedoka“ proglasila apsolutno krivom za ovu nesreću, koja nije samo njena i njene porodice. To je tragedija svih ovdašnjih ponavljača istorije, jer ako je tokom devedesetih bilo neke nade u promene kad „oni odu“, sada je nema ni u nagoveštajima! Oni su se ne samo vratili, nego i ne misle da ikad više odu!
Nedavno sam na građanskim protestima pred Domom Narodne skupštine video devojku sa tranparentom „Uhapsite sina Željka Mitrovića, Andrea je bila nečije dete!“ To me podsetilo na tužnu sedmogodišnjicu, ali i na poznatu rečenicu Iva Andrića o smrti Kalmija Baruha (knjiženik, prevodilac, poliglot, profesor sarajevskih gimnazija, najbolji poznavalac jezika balkanskih Sefarda, umro u nacističkom logoru Bergen-Belzen 1945. na nekoliko dana pre oslobođenja): “Strašna i uzaludna smrt; smrt bez otpora i osvete!”
Bez stalnog podsećanja da Andrea nije stradala uzalud, ako sve ostane bez glasa građana i ruke pravde, nije isključeno da će jednog dana neki bilmez u nekakvom rijalitiju pričati viceve o Andrei. Kao što se to svojevremeno dogodilo, upravo na televiziji oca obesnog vozača, maloj Milici Rakić, koju pristojan svet zaista doživljava kao simbol uzaludnosti svih žrtava agresije na našu zemlju u proleće 1999. godine!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare