21
Izborom 31-godišnjeg naprednjaka Radoslava Marjanovića za predsednika Gradske opštine Stari grad, u čijoj biografiji dominiraju uglavnom političke funkcije, zaokruženo je konstitusanje jednoobrazne vlasti u glavnom gradu.
U više tekstova, pa i na našem portalu, moglo se ovih dana pročitati da je time „pao poslednji bastion opozicije u Beogradu“, što je, po mom mišljenju, sasvim pogrešan izraz. Bastion je francuska reč iz srednjeg veka i označava višeugaonu klinastu izbočinu u bedemu, što je omogućavalo braniocima da pod paljbom drže čitav prostor ispred utvrde, ali i svaki od njenih bočnih delova, dakle jedna sve u svemu odbrambena fortifikacija.
PROČITAJTE JOŠ...
Nije sporno da je na samom kraju, držeći se ustima za vazduh i praveći i neke nemoguće kombinacije, doskorašnji predsednik Marko Bastać pretvorio Stari grad u jedno od poslednjih uporišta protivnika crveno-crne koalicije (što je najprecizniji naslov za sve socijalističko-radikalske sprege u poslednjih trideset godina). Njemu svaka čast za hrabrost, upornost i domišljatost u akcijama protiv vesićevskih urbahanalija u prestonici, posebno oko trolejbuske linije do Dorćola ili rijalitija „kocka, kocka, kockica“ na Trgu republike. (To je legendarni Radivoje Bojičić, inače Dorćolac po poreklu i karakteru, ovekovečio aforizmom: „Ona dva radnika na Trgu po čitav dan ne rade ništa, a onda u 14.00 dođe Bastać da ih ometa!“)
Nekoliko meseci posle pobede opozicije u beogradskim opštinama Stari grad i Vračar na lokalnim izborima 1993. godine, kolega Dragoljub Žarković kao glavni urednik i ja kao direktor NP „Vreme“ posetili smo obojicu opozicionih predsednika, Jovana Kažića i Dragana Maršićanina, pomalo naivno se nadajući da će „naši saborci“ pokazati razumevanje, ako ništa drugo za pravi podvig što smo nedeljnik „Vreme“ sačuvali tokom godine svetski rekordne hiperinflacije.
Obojici smo poklonili po dve knjige „Antalogije beogradske priče“ (izdanje naše sestrinske firme „Vreme knjige“), a ja sam za sva vremena zapamtio da nas je Kažić sasvim ozbiljno upitao „da li su to sve priče od jednog autora“. Starograđani, međutim, pamte Kažićevo vreme po masovnoj podeli opštinskih stanova „zaslužnima“, divljoj gradnji, kioscima, uzurpacijama javnih površina… pri čemu nije tajna da je o tome mnogo više odlučivano u centrali Srpskog pokreta obnove, a da se o svemu pitao i „vodio računa“ pokojni Veselin Bošković (1950-1999).
I kasnije, tokom 12-godišnje vladavine Mirjane Božidarević iz Demokratske stranke, centralna beogradska opština više je posmatrana kao nekakva prćija nekadašnjih opozicionara. Uzimalo se „zdravo za gotovo“ da tu „bivši“ nemaju nikakve šanse i da određena politička opcija (izvorno DS, kasnije utemeljena na popularnosti i uspesima bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa) nema pravu alternativu, iako je bilo očigledno da ni Dejan Kovačević (2012-2016), ni već pomenuti Bastać nisu mnogo jači politički aduti od nesretnog Kažića.
Zato se poraz na lokalnim izborima u junu ove godine, bez obzira što je u Starom gradu zabeležena rekordno niska izlaznost (26 odsto), može posmatrati kao odnos građana prema skoro tridesetogodišnjoj vlasti bivših opozicionara koji su sami sebe doveli u situaciju da više i nisu opozicionari, već samo – bivši!
