U poslednjih šezdeset dana objave sa moje Fejsbuk stranice “Ivan Mrđen: Sa Beogradom na Ja” doprle su do 39.706 ljudi, pre svega zato što sam malčice reklamirao neke svoje tekstove, tek da se ne vrtim stalno u istom krugu istomišljenika i komentara tipa “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”.

U tom smislu posebno mi je zanimljivo sve što se događalo oko priloga “Svi naši padeži”, objavljenom u sredu 29. jula. Da se podsetimo, tada sam napisao da je u zemlji Srbiji “baš sve u njegovim rukama i baš sve od njega zavisi… od rezultata izbora i sastava parlamenta do sastava nove Vlade, od nabavke aviona i respiratora do izmene imena ulica, od klackalice sa merama do obećanja bez mere… sve je Vučić, sve zavisi od Vučića, sve ide ka Vučiću, svi pričaju o Vučiću, hej Vućiću, teško nama sa Vučićem, o čemu bismo mi pričali da nema Vučića…“

To je prilično ražestilo veliki broj meni apsolutno nepoznatih ljudi, koji su u početku komentarisali moj tekst, uglavnom negativno, ali ne toliko ostrašćeno koliko su se pokazali nešto kasnije kad su počeli da se svađaju i pljuju po onima koji ne dele njihove lepo mišljenje o predsedniku svega ovoga.

Ono što je mene iznenadilo u čitavoj priči je činjenica da bih, na osnovu onog što su sami postavili na svoje „zidove“, mnoge od tih ljudi rado prihvatio za prijatelje. Većina se slika sa decom i unucima, u lepo sređenim dvorištima, ima tu i zanimljivih recepata i korisnih saveta, ne manjkaju ni slike sa raznih proslava i religijskih aktivnosti (slave, krštenja, posete svetinjama), rekli bismo neki ljudi, sasvim obični…

Sve dok im neko imenom, likom i delom ne pomene Aleksandra Vučića!. Tad iste te deke i bake, dobre komšije i savesni građani postaju svojevrsni „mister Hajdovi“, odjednom ispliva na površinu „pritajeno zlo“, počinju da prete, psuju, vređaju, iseljavaju, pri čemu skroman rečnik, nepoznavanje pravopisa i nevešto baratnje savremenom tehnikom njihove reakcije čine još prostijim i opasnijim.

Upućeniji u zbivanja po društvenim mrežama i eksperti za botovanje, što je naš novi nacionalni sport, objasnili su mi da je reč o takozvanim “spavačima”, kojima se “upali lampica” samo kad je imenom i prezimenom pomenut njihov omiljeni, jedini i nezamenljivi gospodar.

Ubeđeni da brane “sve dobro što on čini za narod“, svi ti “dobri ljudi” nikad neće komentarisati kritičke tekstove o uzurpaciji vlasti, urušavanju institucija, medijskim zloupotrebama, marginalizaciji sudske vlasti, koruptivnom sistemu, uzdizanju poslušnika, ekološkom nasilju… dakle o svemu što takođe govori o prirodi i karakteru njegove vladavine. Ruku na srce, tu se sve manje pale lampice i plaćenih botova po javnim preduzećima i partijskim ćelijama, jer to je već teren kad se na argumente ne može odgovarati uvredama i psovkama.

Najveća pesnikinja “stare Austrije” Mari fon Ebner-Ešenbah (1830-1916) opisala je veliko zlo koje će pola veka kasnije obuzeti njene sunarodnike poznatom izrekom, koja izgleda važi i danas: “Na zemlji bi se činilo mnogo manje zla kad se zlo nikad ne bi moglo činiti u ime dobrog.”