Piše Ivan Mrđen: Dve priče sa „Cvetka“

Ovo nije nastavak mog jučerašnjeg komentara „Dve priče za Dežulovića“, mada bi naredni zapisi iz mog komšiluka mogli da se protumače i kao naknadno objašnjenje zašto je o Beogradu nemoguće govoriti, još manje prosuđivati, bez priča o njegovom duhu, negovanom i ljubomorno čuvanom kroz generacije starosedeleca i pridošlica koji su ubrzo postajali samo komšije, prijatelji, ljudi iz kraja...

Centralni toponim dela Beograda koji nazivamo „Cvetko“ je velika pijaca, koju nadležni već decenijama bezuspešno pokušavaju da ozvaniče imenom „Zvezdara“. „Cvetkova pijaca“ i čitav kraj sačuvali su ime po nekad čuvenoj mehani i gostionici „Cvetko“. Stara zgrada na Bulevaru postoji i danas, pola pekara pola kladionica, kao simboli novog vremena, u kome su brza hrana i brza zarada zamena za mnoge životne vrednosti i radosti.

O nekadašnjoj kafani, gazdi Cvetku Jovanoviću i njegovim naslednicima, čitavom kraju i najpoznatijim „Cvetkovcima“ lepu i veselu knjigu „Cvetkova mehana – sećanja“ napisao je i pre četiri godine objavio moj komšija Đorđe Radinović „Dine“.

Juče sam na ovom mestu pomenuo film „Dugi brodovi“ iz 1964. godine (englesko-jugoslovenska koprodukcija, u glavnim ulogama Ričard Vidmark, Sidni Poatje i Rosana Skijafino), što sam učinio i pre tačno pet meseci opraštajući se od mog prijatelja Mihajla Radovića (1947-2020), predsednika Udruženja sindikata penzionera Srbije.

Miša je naime godinama nosio nadimak „Veslo“, jer je, onako krupan i jak statirao upravo u „Dugim brodovima“. U tom filmu su mnogi kršni beogradski momci, od kojih su najpoznatiji bili „Bata Kameni“ i dorćolska legenda “Zvonce”, izigravali Vikinge, pa su im čak i kosu obojili u plavo, tako da priča o tim danima i tim ljudima nije izbeledela ni posle više od pola veka…

Đorđe Radinović o tome piše: „Da bi dočarali izgled krvoločnih Vikinga, pustili su duge kose i brade i onako krupni i opasni, obučeni u odeću i obuću od kože irvasa, šetali po gradu izazivajući čuđenje, a neretko i strah kod neobaveštenog naroda“.

Žao mi je što nisam stigao da mog prijatelja Mihajla pitam da li je i on bio u grupi od petnaestak „Vikinga“, koja je jednog nedeljnog popodneva banula na igralište u Građevinskoj školi, prekinula lokalnu svetinju utakmicu malog fudbala i jurila nekakvog „Mendu“, sitnog kriminalca koji je spas našao provukavši se kroz rupu u visokoj žičanoj ogradi, napravljenoj da se ode po loptu ako bi otišla niz Ulicu Zage Malivuk.

“Taj ’Menda’ tu nije bio bitan. Dorćolske barabe su samo htele da pokažu da sad po „Cvetku’ mogu da rade šta hoće i da u tome više niko ne može da ih spreči. Taj događaj iz 1963. doneo je smrtnu presudu imidžu mog kraja kao teritoriji žestokih momaka“, zaključio je ovu priču komšija „Dine“.
U njegovoj knjizi, međutim, dat je dosta precizan opis kako je „Cvetko“ promenio izgled i izgubio dušu, izgradnjom prvih solitera duž tramvajske pruge kao najsigurnije veze sa gradom, Doma zdravlja, Učiteljskog naselja… da bi potom jedna po jedna udžerica ustupala mesto novogradnjama… Sve je manje dvorišta, na nekadašnjim placevima grade se „gabaritno masivni blokovi“ zbog „zahteva investitora za maksimalnom korisnom površinom“, pa su ne samo kraj oko „Cvetka“ i ne samo Zvezdaru preplavili „iznuđeni paralelopipedni oblici”, kako je to svojevremeno napisao moj prijatelj arh. Radomir Vuković. Simboli novog vremena, u kome su brza gradnja i brza zarada zamena za planiranje života dostojnog velegrada.

Urbanističko, građevinsko, estetsko i socijalno nasilje srećemo na gotovo svakom koraku, pa je tako Ulica Olge Jovanović, u kojoj je zvanična adresa Doma zdravlja Zvezdara, pre dve godine postala čuvena zbog naše komšinice Stojanke Stojanović. Ona je u nedelju 2. septembra 2018. sa dva hica iz pištolja prekratila višegodišnji spor sa građevinskim investitorom Zoranom Trifunovićem iz Jagodine…

To što je po društvenim mrežama „baba Coka“ proglašavana maltene za narodnog heroja, a njen čin se relativizovao i opravdavao, svedoči o patologiji društva, nemoćnog da kroz institucije sistema stane na put bahatim preduzimačima, podmićenim inspektorima, gradnji mimo planova i bez dozvola, nebezbednim gradilištima, nepoštovanju ugovora… Zbog toga je odmah reagovao i predsednik svega ovoga, pokazavši kolektivni strah vlasti od pojedinačnog uzimanja pravde u svoje ruke, od usamljene reakcije onih kojima je „sve prekipelo“.

Tada su oko „Cvetka“ gotovo svakodnevno osvanjivali grafiti „Sloboda za Stojanku Stojanović“. Preko noći bi ih prefarbali, a onda bi se pojavili na nekom drugom mestu, kao pokretni semafor „zime našeg nezadovoljstva“. Zbog toga čak i sada, kad je Slobodanka Stojanović odlučila da prekrati i sopstveni život, vrhovnom spin majstoru ovdašnje politike potrebno da ponavlja priče o njenom „kriminalnom dosijeu“.

Siguran sam da „briljantni student prava“ ipak brine zbog poznate Kantove misao da „ništa ne izaziva pobunu više od nepravde; sva druga zla, koja trpimo, nisu ništa prema ovom“.