Ovo nije nastavak mog jučerašnjeg komentara „Dve priče za Dežulovića“, mada bi naredni zapisi iz mog komšiluka mogli da se protumače i kao naknadno objašnjenje zašto je o Beogradu nemoguće govoriti, još manje prosuđivati, bez priča o njegovom duhu, negovanom i ljubomorno čuvanom kroz generacije starosedeleca i pridošlica koji su ubrzo postajali samo komšije, prijatelji, ljudi iz kraja...