Spremni ste za put - spakovali ste se, tu je i pasoš. Sve ste isplanirali, samo vam nije palo na pamet da neko može sa vas zaustavi i vrati sa granice ili pasoške kontrole na aerodromu. Zapravo postoji spisak od čak 10 konkretnih pravila koja moraju da se ispoštuju, a neka od njih deluju prilično rigorozno - ako nečije prezime sadrži slovo Đ, a na avionskoj karti piše "DJ", može da nastane veliki problem.
Pored striktnih 10 pravila, policija takođe ima pravo da nekoga vrati sa granice na osnovu lične procene.
Sa graničnih prelaza, isto kao i sa aerodroma, turisti mogu da budu vraćeni ako im pasoš ističe za manje od tri meseca. To se prvenstveno odnosi na putovanje u zemlje Evropske unije i Šengena. Pasoš, dakle, mora da bude važeći još najmanje tri meseca od datuma putovanja. Razlog za to je mogućnost da on istekne dok je putnik u inostranstvu, a on ipak odluči da se zadrži duže nego što je planirao. Jednostavno, on tada ostaje sa nevažećim pasošem.
PROČITAJTE JOŠ
Iako je tri meseca standard, postoje države koje zahtevaju da pasoš važi još duže. Primera radi, građani koji putuju u Tursku iz Srbije, moraju da imaju pasoš koji važi još najmanje pet meseci od ulaska u tu državu, što se navodi na sajtu Ministarstva spoljnih poslova.
Turisti koji putuju u evropske države, moraju da imaju između 30 i 70 evra u kešu, zavisno od države do države, i to za svaki dan koji ostaju u inostranstvu. Što se tiče popularnih turističkih destinacija, za Grčku je potrebno 50 evra po danu a za Hrvatsku 70.
Bitno je da novac bude u kešu, a ne na kartici.
Iako ne mora da znači da će na granici neko „viriti“ u novčanik putnika, bolje je podići novac sa kartice, jer ako u novčaniku turiste ne bude dovoljno novca, on možda neće moći da uđe u državu.
Ime i prezime putnika mora na identičan način da bude napisano u avionskoj karti i na pasošu. Primera radi, ako se turista preziva Đukić, njemu to prezime stoji u pasošu. Ako na avionskoj karti, međutim, bude napisano „Djukić“, može da se desi da kontrola ovo prezime tretira kao da pripada potpuno drugoj osobi.
Ipak, pojedine kompanije će slovo Đ pisati kao D, i to je dopušteno.
Međunarodna vozačka dozvola nije potrebna onim građanima Srbije koji putuju u zemlje okruženja, ali predstavnici turističkih agencija ipak preporučuju da se uzme, jer izdavanje nije komplikovano. Inače, zahtev za izdavanje međunarodne vozačke dozvole podnosi se u Auto-moto savezu Srbije.
Ova dozvola nije potrebna onim vozačima koji putuju u Albaniju, Austriju, Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Crnu Goru, Češku, Grčku, Hrvatsku, Luksemburg, Mađarsku, Severnu Makedoniju, Moldaviju, Poljsku, Portugal, Slovačku, Sloveniju, Tursku, Ukrajinu i Veliku Britaniju. Ipak, potrebna je onima koji će godišnji odmor provesti u Italiji, Španiji, Belgiji, Danskoj, Lihtenštajnu, Monaku, Norveškoj, Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Rusiji, Švajcarskoj i Švedskoj.
Prošlog leta, nekoliko srpskih turista vraćeni su sa granica, konkretno sa Mađarskom i Crnom Gorom, zbog toga što su imali potvrde o produžavanju saobraćajnih dozvola i registarskih tablica, umesto novih dokumenata. Nakon toga je MUP Crne Gore izdao saopštenje u kojem je navedeno da potvrda o produženju važi prilikom prelaska granice. Nadležne mađarske institucije nisu se oglašavale.
Prilikom putovanja automobilom u pojedine države, građani moraju da poseduju zelenu kartu osiguranja. To je zapravo dokument kojim se potvrđuje da je vozilo osgurano. To je, dakle, vrsta garancije da će sva šteta, bila ona materijalna ili nematerijalna, koju vozač eventualno načini u saobraćajnog nesreći, biti nadoknađena. Zelena karta potebna je prilikom putovanja u Severnu Makedoniju, Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Moldaviju, Tursku, Izrael Iran, Albaniju, Tunis i Maroko. On inače može da se kupi na samim graničnim prelazima ili u njihovoj neposrednoj blizini. Potrebno je da vozač u trenutku kupovine ima polisu obaveznog osiguranja od auto-odgovornosti i saobraćajnu dozvolu. Ako turista putuje u države članice EU, kao i u Švajcarsku, Norvešku, Island, Andoru i Crnu Goru, ne mora da ima zelenu kartu, već samo registracionu nalepnicu na automobilu.
Putnik mora da poseduje polisu zdravstvenog osiguranja. Iako radnici na carini najverovatnije neće tražiti na uvid ovaj dokment, najbolje je ne rizikovati. Takođe, zdravstveno osiguranje za turiste nije bitno samo da bi prešli granicu, već da bi bili sigurni da će u inostranstvu, ukoliko to bude neophodno, dobiti odgovarajuću medicinsku pomoć.
Dete koje ima manje od 16 godina, a putuje bez roditelja ili staratelja, mora da ima saglasnost oba roditelja za putovanje.
Ako samo jedan roditelj ima pravo na starateljstvo, njegova saglasnost biće dovoljna.
Inače, ovaj dokument mora da se overi pre samog puta, a poželjno je da roditelj navede gde, kada i sa kim dete putuje.
Poslednja stavka koju putnik treba da obezbedi da bi bio siguran da mu neće biti zabranjeno da pređe granicu je vaučer turističke agencije. Ovaj vaučer zapravo će poslužiti kao dokaz da ima rezervisan smeštaj.
Ako neko putuje kod rođaka ili prijatelja, on treba da mu obezbedi garantno pismo, kojim preuzima odgovornost za putnika, odnosno obavezuje se da će snositi troškove smeštaja, troškove u slučaju bolesti i slično.
Takođe, ne mora da znači da će svaki radnik na carini tražiti ovaj dokument na uvid.
Poverenik za informacije od javnog značaja Milan Marinović, rekao je svojevremeno, dok je bio predsednik Prekršajnog suda, da sud može policiji da naloži privođenje građanina koji se ne odaziva na sudske pozive, makar to bilo i zbog najmanjeg prekršaja.
Ukoliko ga policija ne nađe na adresi više puta, obavestiće sud, koji potom može da raspiše poternicu i o tome obavesti sve policijske stanice u Srbiji. U takvim slučajevima, do privođenja najčešće dolazi upravo na granici.
Dakle, ako je građaninu koji želi da otputuje napsana kazna zbog, primera radi, manjeg saobraćajnog prekršaja, on će moći da pređe granicu, ali ukoliko je došlo do toga da ga sud poziva da se javi zbog prekršaja, a da on odbija da to učini, ipak ništa od putovanja.
