Pacijenti koji idu na bolničko lečenje u Srbiji trebalo bi da ponesu spakovan kofer, jer osim pribora za ličnu higijenu, neophodno je da imaju svoj sapun, kupku, vlažne maramice, ubruse, toalet papir, peškir, pidžamu, papuče, čašu za vodu, šolju za kafu, bademantil, a u pojedinim klinikama čak i posteljinu. Hospitalizovani pacijenti u zdravstvenim ustanovama u našoj zemlji, nose svoju vodu i hranu, a osoblje se žali da već decenijama država ne može ili neće da obezbedi tople obroke, uniforme i klompe za medicinare, koji ih kupuju od svojih plata, pa nije ni čudo što za obolele nema ničega i moraju na lečenje da vuku težak prtljag.
Od zdravstvene ustanove u koju pacijent ide na lečenje, zavisi i šta sa sobom mora da ponese, kako bi u pristojnim uslovima proveo bolničke dane.
“Ponela sam pidžamu, veš, peškir, toalet papir, kozmetiku, papuče. Neke žene su donele svoj bademantil, a svi obavezno nose ubruse, jer ih nema nigde u bolnici”, kaže za Nova.rs Ivana Đorđević (42) iz Obrenovca, koja je nedavno ležala na jednoj od klinika Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS).
Takođe, na klinikama u Beogradu, osim pribora za ličnu higijenu, sapuna, peškira, veša, pacijenti neretko nose i svoju hranu.
“Najvažnije je da svako donese šta će da jede, jer ja tri noći, zajedno sa još osam žena, nisam spavala zbog gladi. Ti obroci, em što su nekvalitetni, mali su i nedovoljni da zasite odraslu osobu, posebno one koji su na terapijama koje otvaraju apetit. Od ćerke sam tražila da mi donese 10 konzervi sardina, kilo paradajza i paprika, upakovan hleb, pa čak i jednu pljeskavicu. Smejala mi se jer kaže da me nikad u životu nije videla da jedem pljeskavicu, ali pojela sam je kasnije u tri zalogaja. Sećam se da smo jedno jutro imali za doručak kačamak, pa sam ga menjala za sardinu sa jedom ženom koja ga ne voli. Imali smo buhtle dva puta u dva dana, zbog čega nismo išli u toalet, jer zatvore creva. Ujutru bismo ponekad imali jogurt ili čaj, a kad dobijemo klot pasulj, samo se takav služio, olizale bismo tanjir. Inače sam osoba koja ne bira hranu, ali ono tamo je strašno. Muž jedne mlade žene, koja je ležala u sobi, doneo je 10 kuvanih jaja koja je podelila sa nama”, priča Jovanka S. (58) iz Zemuna, koja se na proleće ove godine lečila na Klinici za neurologiju UKC Srbije.
U pojedinim klinikama, međutim, zadovoljni su hranom.
“Za doručak smo često imali dve kriške crnog hleba, malu marmeladu i dve kocke maslaca, što je bilo skroz u redu. Za ručak je uglavnom nešto kuvano, recimo sladak kupus, parče šnicle i dva parčeta hleba, a više od toga ne bih ni mogla da pojedem”, priča Jovana M. (45), koja je ležala na Klinici za endokrinologiju UKC Srbije.
Bez sapuna i toalet papira se srpskoj bolnici svakako ne prilazi.
Pročitajte još:
“Toalet papira, sapuna i ubrusa nema nigde, ni u tragovima. U tuš kabini nema zavese, ni ručke da se pridrže pacijenti dok se tuširaju, jer jedva stoje i otežano se kreću. Čuvale smo jedna drugu, stajale ispred kabine dok se jedna kupa, da pazimo da ne padne. Takođe u bolnicu svi obavezno nose pidžamu, papuče, kupku i obavezno peškire. Njih smo sušile tako što ih stavimo na stalak od infuzije, jer nismo imale gde drugo”, seća se Jovanka.
U bolnicama širom Srbije, situacija je slična.
“Za pacijente imamo krevet i posteljinu, čiste uslove koliko je to moguće, a što se tiče pribora za ličnu higijenu, spavaćice ili pidžame, to donose sami. Takođe donose sapun, peškire, ubruse, vlažne maramice jer toga u bolnicama nema. Pojedini pacijenti donose čak i lekove kojih nema u bolnici, a njima su redovna, obavezna terapija. Na ginekologiji ženama koje idu na porođaj u salu, dajemo naše spavaćice, a kada se vrate na odeljenje, oblače svoje. Obavezno je da donesu sapun, kupku, peškir i papuče, jer to bolnica ne obezbeđuje”, priča za Nova.rs dr Tatjana Vešović, specijalistkinja ginekologije i akušerstva u Opštoj bolnici u Vršcu.
Ona naglašava da srpske bolnice nisu u stanju da obezbede neophodnu opremu za zaposlene, pa nije čudo što pacijenti moraju sa sobom da nose kofere.
“Otići ću u penziju, a da od ustanove u kojoj radim tokom svih ovih decenija nisam dobila uniformu, ni klompe. Zaposleni u zdravstvu su potpuno diskriminisani u odnosu na policiju i vojsku, pa mi od svojih plata kupujemo uniforme i klompe za porodilište, još jedne za odeljenje i treće za operacionu salu. Kad ustanova, tačnije država, ne može zdravstvenim radnicima da obezbedi uniformu, kako onda da očekujemo da bilo šta obezbede pacijentima. U 21. veku gradimo autoputeve, trošimo novac na sve i svašta, a ne možemo da obezbedimo osnovne stvari za pacijente. Dešavalo se da neki donose čak i svoju posteljinu, a ne bi me čudilo da jednog dana donesu i krevet”, ističe doktorka.
U bolnicu zvanično ništa ne sme da se unosi, a unose – sve.
“Pidžame zvanično imamo za pacijente, ali često moraju da donose svoje kad ne radi sterilizacija. Nose obavezno pribor za ličnu higijenu, tečnog sapuna imamo u poslednje vreme, ali nikad nema peškira i papirnih ubrusa. U bolnicu po pravilu ne može ništa da se unese bez dozvole, ali i zaposleni i pacijenti donose hranu i piće. Stalno se bunim što mi zdravstveni radnici nemamo topli obrok, pa moramo sami da ga kupujemo, nekad i naručujemo hranu u bolnicu, kad smo dežurni po 12 ili 24 sata, pa ne možemo da zamerimo pacijentima ako i oni to rade”, kaže dr Rade Panić, specijalista anesteziologije u Opštoj bolnici u Kraljevu.
***
BONUS VIDEO: Endokrinologija Klinički Centar Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare