Novinari naprasno "ozdravili", sad mogu na konferencije

Za odluku od 10. aprila - da novinari više ne mogu da prisustvuju redovnim konferencijama Kriznog štaba o koronavirusu - javnost je od nadležnih dobila dva nesaglasna razloga.Prvi je dala Vlada Srbije - da je prisustvo novinara zabranjeno zbog “sve veće zabrinutosti novinara, snimatelja i fotoreportera za svoje zdravlje, i nakon prigovora o ugroženosti na konferencijama za medije predsednika i članova vlade, kao i stručnjaka”.Naravno, u saopštenju Vlade nije ni reči bilo o tome da je tog dana Vučić (bez zaštitne maske) u Nišu okupio veliki broj ljudi u malom zatvorenom prostoru, pa je redakcija N1 pitala - zar su respiratori morali da se dostave uz kamere i novinare, kao i da li je predsednik testiran, budući da je sam, ničim izazvan, na svoj Instagram profil stavio informaciju da mu je stariji sin zaražen.Dugačak - i neprimeren - odgovor Vučić je završio poručivši novinaru N1 da on to ne pita što brine, nego ima zadnje namere: “I kažite ljudima da to nije od brige, nego od želje da politički budem izolovan kako bi korona uspela da pobedi”.Nakon toga, Vlada izlazi sa gorepomenutim - netačnim - razlogom za zabranu prisustva na konferencijama, da su novinari zabrinuti za svoje zdravlje, uplićući tu i konferencije lekara, na koje niko nije imao nijednu primedbu.Jer, sutradan, 11. aprila, ministar Lončar je na prvoj konferenciji bez novinara, rekao nešto drugo - da su novinari zaraženi, odnosno da je “koronavirus ušao u pojedine novinske agencije, redakcije, i da ima obolelih”, te da je želja da se spreči mogućnost širenja ili prenošenja infekcije.Udruženje novinara Srbije (UNS) je u narednim danima pitalo brojne redakcije da li u njihovim kolektivima ima zaraženih - dobili su odgovore da nema. Na isto pitanje Ministarstvu zdravlja - nisu dobili odgovor.Deset dana kasnije, pokrajinski sekretar za zdravstvo dr Zoran Gojković najavio je “par-nepar” konferencije za novinare: od danas, 21. aprila, na konferencije o koronavirusu će naizmenično dolaziti agencije i televizije, pa dan kasnije štampani mediji i portali. I tako u krug.I Gojković je naveo da je “puno novinara u beogradskim redakcijama bilo pozitivno na koronavirus” i da je to bio razlog zabrane prisustva.Ostala su neodgovorena pitanja: ako je “puno novinara” bilo pozitivno, da li su oni izlečeni za 10 dana? Ne preti li od kolega sa kojima su oni bili u kontaktu - a po prirodi stvari, njih je još više od “puno” - ista ona opasnost zbog koje je na početku i doneta odluka o zabrani? Zar više “bezbednost novinara” nije u fokusu?Naravno, ostalo je i pitanje zbog čega u ovih 10 dana nisu mogle da se organizuju konferencije na kojima bi novinari mogli video linkom da postavljaju pitanja.Ovako, podaci i odgovori koje su lekari iz Kriznog štaba davali na pitanja postavljana mejlom često su bili nedorečeni, neodređeni, uopšteni, a nije bilo nikog da postavi potpitanje.I pre uvođenja zabrane, konferencije su postajale sve besmislenije, nakon što je postalo uobičajeno da urednici i vlasnici tabloida “uzmu banku” i u poznatom maniru “da objasnim, kako bi narod razumeo”, počnu da se “izvinjavaju” lekarima zbog pitanja koje postavljaju drugi novinari.Nije bilo teško razaznati da je veliki broj kredibilnih redakcija koja postavljaju pitanja - i potpitanja - od javnog interesa valjalo što pre prigušiti: ipak ih je, i bukvalno, slušala cela država. Ovo prigušivanje je najpre pokušano ovim “da objasnim, kako bi narod razumeo” pristupom, pa potom i totalnom zabranom prisustva.Ostaje da se vidi hoće li se ovim par-nepar pristupom nešto promeniti, ili će i dalje dolaziti ljudi iz tabloida da “ukažu” ko je hejter i ko napada državu dok se rukovodstvo hrabro bori.