0
Životna priča mladog Zemunca Luke Vasiljevića (30) nastala je pre šest godina, kada su mu lekari saopštili da mu je potrebna hitna transplatacija jetre i bubrega inače će umreti. Njegova priča još uvek traje, s tim što je njen tok promenio Nikola Subašić (31), mladić koji je stanovao u kući Vasiljevića i koji je, gledajući Luku kako se previja od bolova na dijalizi, odlučio da mu donira oba organa. Ovo je priča o jednoj velikoj, zajedničkoj borbi, požrtvovanosti, hrabrosti, a pre svega prijateljstvu koje i dan danas traje.
U Srbiji više od 2.000 ljudi, uključujući i 30-oro dece, čekaju na transplantaciju organa.
Pre šest godina, među njima bio je i Luka Vasiljević, mladić iz Zemuna koji ima urođeni nedostatak enzima Alfa 1 antitripsina, a koji, kako su mu lekari rekli, „može napraviti problem sa plućima ili sa jetrom“.
Nažalost, do toga je došlo 2017. godine, zbog čega je Luki bila potrebna hitna transplatacija bubrega i jetre.
Ali, niko od porodice i njegovih prijatelja nije bio odgovarajući donor. A onda je mladić iz Banjaluke Nikola Subašić, koji je došao u Beograd trbuhom za kruhom i pronašao krov nad glavom u kući Vasiljevića, spasao život Luki.
Ni Luka ni Nikola ne žele preterano da govore o svemu što se dogodilo te 2017. godine jer, kako kažu, bitno je da je prošlo, a sada treba govoriti o lepim stvarima.
Nikola kaže da on nije heroj, jer je donorstvo normalna stvar, samo u to ljudi nisu upućeni.
„Luka je moj dobar drugar i bilo mi je žao što se tako pati i što ide na dijalizu. Gledao sam kako više nema vremena za sebe, ni za kakve aktivnosti, da mu se život svodi samo na bolnicu. Nisam se premišljao, znao sam da ću mu dati oba organa. U pitanju je bio život mog druga i za mene nije bilo druge opcije. Odabrao sam rešenje koje nikome ne šteti, a Luki spašava život. Majka me je naučila da prihvatam odgovornost za svoje odluke, bilo da su dobre ili loše. Ovo je bila dobra odluka, ja sam to znao, i ništa nije moglo da me od nje odvrati“, kaže Nikola.
PROČITAJTE JOŠ:
0
12
2
Ni Luka nije pričljiv na ovu temu, iako o tome stalno misli. Kratko kaže da je bio svestan da osim transplatacije, druge opcije nema.
Ali Lukina mama Jelena želi da ispriča njihovu priču jer, kako kaže za Nova.rs, možda nekoga motiviše da pođe Nikolinim koracima.
„Lukina i Nikolina priča je kao jedan film. Zapravo, to je priča svih nas jer smo mi s njima prolazili kroz sve. Lukina priča počela je još na njegovom rođenju, kada su nam ukazali na nedostatak enzima, s tim što je tada rečeno da se može javiti problem s jetrom. On je normalno živeo, kontrolisao svoje zdravlje, ali ja sam uvek paničila i bdila nad njim znajući da jednog dana nešto može da krene po zlu, posebno što jetra nema simptome“, počinje priču Lukina mama Jelena.
Kao i svaki mladić, tako je i Luka uživao u životu, izlazio, družio se sa prijateljima. To je Jelenu još više i brinulo.
„Bilo je tu i alkohola, naravno, i svaka njegova čašica je za mene predstavljala nož u srce jer mi je u glavi samo odzvanjala ‘jetra, jetra’. Sve je bilo u redu do leta 2017. godine, kada se vratio s mora otečenih nogu. Izvadio je krv, a krvna slika nikad gora. Hematolog kaže da Luka ima malu promenu na jetri. Zakazali smo pregled kod doktorke, ona ga je odmah uputila u Urgentni centar, rekavši da ima ‘cirozicu jetre’. Odmah su ga stavili na dijalizu. Ne znam šta nas je snašlo“, priča dalje Jelena.
Njihova agonija trajala je mesec dana, sve dok Luki nisu ugradili fistulu trajne dijalize. To je zapravo značio početak još veće agonije – pakla.
„Šetali su nas po bolnicama, predlagali da mu izvade slezinu, pa da idemo u Italiju jer tamo rade transplataciju jetre. U međuvremenu, otpustili su ga kući i tri puta nedeljno išao je na dijalizu. Raz mišljali smo i shvatili da njemu treba transplatacija dva organa – i jetre i bubrega, a niko nam ne govori koji je put do toga. U zemunskoj bolnici nije bio ni stavljen na listu čekanja. Jurili smo na sve strane, tražili doktore, sve dok ga nismo prebacili na VMA, gde je stavljen na listu čekanja. Došli smo do rešenja da je najbolje da odemo u Istanbul na transplataciju organa“.
Ali, kako otići u Tursku na lečenje bez 120.000evra, mislila je Jelena.
„Mi, porodično, nismo imali taj novac. Potražila sam pomoć u RFZO-u, sama, jer mi niko nije govorio šta i kako treba. Odbijeni smo s obrazloženjem da se te transplatacije ne rade u Srbiji. Gospode Bože, pa zato i tražim u drugim zemljama, kada se kod nas ne rade. Pakao, ali ne odustajemo. Otišli smo u Ministarstvo zdravlja, predali papire i posle nekih desetak dana, pozvani smo na razgovor. Tadašnji sekretar dr Bekić kaže da je čudo što je Luka živ, s obzirom da je takva vrsta fibroze u pitanju. Odobrene su nam pare, zamislite“, nastavlja ona, ushićena kao da ponovo prolaze kroz to.
Nikola, mladić iz Banjaluke koji je bio podstanar u kući Vasiljevića, bio je upoznat sa Lukinim problemom, a posebno što je radio u Zemunskoj bolnici, gde je on odlazio na dijalizu.
Družili su se, imali su zajedničke teme, s obzirom da su istih godina. Nikola je ćutao, posmatrajući iscrpljenog Luku kog bolest ne napušta. A onda je jednog dana došao s posla i saopštio Jeleni, koju je zvao „tetka“ da će dati Luki oba organa.
„Ćutala sam neko vreme, a onda sam mu rekla da želim da dobijemo blagoslov njegove majke jer, on je mlad, dati dva organa nije mala stvar. Ali on je bio uporan i nije odustajao. Samo mi je rekao da pozovem njegovu mamu ako želim, ali da će se on naljutiti. Nisam bila spokojna zbog toga. On je bio odgovarajući donor, tako da smo počeli da pripremamo dokumentaciju, a u međuvremenu čekali smo novac od Ministarstva. Otišli smo u Istanbul, misleći da će sve ići kako treba“.
Borba je, zapravo, tek počinjala, kaže Jelena, prisećajući se tog najtežeg perioda u njihovim životima.
„Doktor je rekao Luki: ‘Vi znate da jedan od 10 pacijenata umre prilikom transpatacije’, na šta je Luka odgovorio: ‘Znam, ali ja ne želim više ovako da živim’. I Nikoli je rečeno da je transplatacija teška, pošto je trebalo da bude obavljena odjednom, dakle oba organa u celosti. Operacija je bila zakazana za 20. jul. Kada je završena, doktor je saopštio da je urađena samo jedna transplatacija“, objašnjava ona.
Operacija je bila veoma teška. Nikolina jetra je bila mnogo manja nego što je doktor očekivao.
„Uzeli su 70 odsto Nikoline jetre i doktor nije smeo da rizikuje njegov život da mu odmah uzme i bubreg. Zbog toga je odlučeno da se transplatacija bubrega odloži. Razmišljala sam kako će Luka reagovati kada bude čuo da njegova agonija nije završena. Nikola je već otpušten iz bolnice, a Luka… Nikad lošije nije izgledao. Ne može ništa sam da uradi, potpuno iscrpljen, u pelenama, ide na dijalizu… Horor. Morao je ponovo na operaciju, jer je krvni sud počeo da curi. Isti rez, druga operacija. Pregurao je i to, Bogu hvala. Trebalo je da se oporavi, pa da se zakaže transplatacija bubrega“.
Duplo isečen, u ranama iz koje curi gusta tečnost, Luka je ležao u iznajmljenom stanu u Istanbulu i čekao. Ponovo operacija, nešto nije dobro.
„Žuč je počeo da curi. Problemima nikada kraja. Sve se odužilo, sve se oteglo… Ni njegova psiha više nije bila ista. Proveo je pet dana u veštačkoj komi, doktor je rekao da je pitanje da li će imati oštećenje mozga. Zamislite. Srećom, probudio se bez ikakvih posledica. U novembru je bila transplatacija bubrega. Nakon što je završena, doktor je rekao da je bubreg proradio već na stolu. Tada sam prvi put zaplakala jer sam do tada samo gutala i gutala, skupljala snagu. A Luka… Nasmejan, srećan, dobio je novu šansu za život. I Nikola je bio dobro. Posle toliko komplikacija, konačno da malo odahnemo. Videla sam na Luki da je ponovo oživeo. Mislio je da će umreti, rekao mi je to jednom prilikom“.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
1
Ova priča je imala srećan kraj. Nikola je spasao Luki život i samo osnažio njihovo prijateljstvo, a sada je Jelenina jedina želja da pomogne ovom humanom dečku koji joj je kao drugi sin.
„Nikola je kod nas i naša vrata su za njega uvek otvorena. On nama ništa ne treba da daje. Ali, on je već čovek koji ima 31 godinu. On treba da stvara svoju porodicu, da bude samostalan, a kako sa platom od 60.000 dinara? Volela bih da mu pomognem, da ima svoj krov nad glavom, da ima nešto svoje. Treba da gradi svoju budućnost. Dobio je plaketu za najhumanijeg građanina te godine, ali šta ima od toga?“, pita se Jelena.
Za kraj razgovora kaže da će ona stalno pričati o ovome zbog drugih koji su u sličnoj situaciji, dok je Luki lakše da se ne priseća svoje borbe.
„Luka ne želi da misli o tome. On misli, ali se trudi da ne misli. A ja, plačem svaki dan. Ne mogu da izdržim kad se setim kroz šta smo sve prošli. Ali, mora da se bori. Zbog toga, ne odustajte, a svako ko može, a posebno porodica preminulog člana, treba da razmisli o donorstvu jer mogu spasiti više života, a ne samo jedan“, kaže ona.
BONUS VIDEO: Radiša Tomašević izgubio ćerku zbog nesavesnog lečenja
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare