"Nije rizik manji ako je reaktor manji“: Slobodan Bubnjević o malim modularnim nuklearkama

„Nije reč o tome da je rizik onoliko manji ako je reaktor manji. Kad imate reaktor, već ste u zoni rizika. Čak postoji škola mišljenja da su veći reaktori bezbedniji od manjih. To je tako jer ima tehnoloških razloga. Ono što vas brine, reaktor neće eksplodirati kao atomska bomba, ogroman se novac ulaže u bezbednost u nuklearnoj industriji. Kad se desi nesreća ona se dešava na način da dođe do neke vrste otvaranja reaktora i iz njega izlaze različiti opasni materijali. Da li je bezbednije da imate 20 manjih takvih reaktora, gde je svaki od njih pretnja, ili jedan ili dva velika. Matematika kaže da je bezbednije da imate manje takvih postrojenja, a s druge strane to je ekonomski isplativije“, ukazuje Bubnjević u emisiji Iza vesti na TV N1.

Dodaje da „ne treba da se zaletimo da nam bude prodata neka tehnologija koja se ne koristi drugde u svetu“.

Ističe da je razgovor o malim modularnim reaktorima aktuelizovan naročito u nenuklearnim zemljama, kao što je i Srbija, koja ima moritorijum, za koji Bubnjević kaže da je „ekstreman u svetskim razmerama – kod nas je decenijama zabranjena izgradnja bilo kakvih nuklearnih objekata, bilo je pokušaja da se razmotri ukidanje moratorijuma, ali to se neslavno završilo, čak je uticalo na neke političke karijere“.

„Reč je o tehnologiji gde vi možete da taj mali modularni reaktor napravite u nekom postrojenju i onda ga transportujete gde god želite. „Izvorno je bilo zamišljeno da se ti reaktori podižu u nekim nedostupnim oblastima, kao što su pustinje, gde nemate infrastrukturu“, naveo je Bubnević.

Ocenjuje i da se političarima čini da je putem malih modularnih nuklearnih elektrana jeftinije premošćivanje termoelektrana, za šta se plaća visoka politička i ekonomska cena, jer postoji deo društva koji zavisi od toga i ne želi da se odrekne uglja.

Navodi da u termo elektranama postoji mogućnost da izvadite ložionice (gde sagoreva ugalj) i tu stavite reaktor, ali ova tehnologija nije dovoljno ispitana, to su izuzetno retko korišćeni reaktori na svetu, tek u nekoliko slučajeva koriste ih Rusija, Kina i Francuska, podsetivši da u svetu radi 500 konvencionalnih reaktora.

„Kada bi se Srbija opredelili za izgradnju takvih kapaciteta, po definiciji IAEA, te male modularne nuklearke imaju do 300 megavata. Nama u Srbiji bi se potpuno promenila energetska sitacija ako bismo imali 3000-4000 megavata. Ili bi se suštinski promenio sistem, ako bismo imali jednu nuklearnu elektranu od 1000 megavata“, smatra Bubnjević.

Ističe da je gradnja nuklearnih elektrana pre svega životno pitanje, jer obuhvata brojne aspekte, s jedne strane jeste ekonomsko, političko, energetsko, bezbednosno pitanje, pitanje geostrateškog pozicioniranja i tehnološko i naučno pitanje, a za nas je i obrazovno, jer imamo nedostatak kadrova.

Kaže da se ove teme ne gledaju na skali jedne vlasti, „uvek morate da razmišljate da će te odluke uticati tri, četiri, pet decenija, a ako se nešto desi, onda i mnogo duže“.

„To nije trivijalno pitanje bilo gde u svetu, pa neće biti ni u Srbiji. Nigde se nije desilo da je to odluka jedne klike, jedne političke stranke, mora celo društvo da stane iza toga, jer je to vrlo skupa investicija. Kod ove teme je neophodno da imate građanina na svojoj strani“, smatra.

Ocenjuje da se do sada nije krenulo u promenu moratorijuma, jer je politička cena za to vrlo visoka i raspoloženje nacije je vrlo antinuklearno, prema mnogim istraživanjima.

„Nisam siguran ni da će ova vlast, koja uživa veliku podršku birača, moći da ga promeni“, ukazuje.

Spekuliše šta bi bio prvi korak posle ukidanja moratorijuma, navodeći da je to izbor lokacije.

„Gde će u Srbiji biti nuklearni reaktor? Koja regija Srbije je spremna, bez otpora, svojom voljom, da pristane na to u ovim političkim uslovima u kojima živimo, da se na njenoj teritoriji izgradi nuklearni reaktor. Radi se o životu i radu ljudi kroz čitav niz generacija… Postoji praksa da ti reaktori budu pored neke velike vode, obično se grade blizu granica“, navodi.

Ono što bi za nas bilo najpoželjnije je, ocenjuje, da mi već imamo nekoliko centara za nuklearnu energiju, obilje eksperata, da imamo tu vrstu iskustva i da sada razmišljamo o izgradnji dva, tri, četiri reaktora.

„Ali, mi apsolutno nismo u takvoj situaciji“, zaključuje.

I ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović je izjavila da je uvođenje nuklearne enrgije dugoročan projekat, koji se ne bi mogao desiti pre 2039, 2040. godine.

Upitan, s obzirom na nivo korupcije i nepotizma u zemlji, gde nam je na čelu EPS kada se dogodila ogromna havarija bio bivši vlasnik pečenjare Milorad Grčić, i moguću opasnost da nam takvi nekompetentni ljudi budu na čelu eventualnih nuklearki, Bubnjević ističe da ima zemalja gde imate i veći nivo nekompetentnosti i koruptivnosti.

„Srbija nije zemlja gde je zaista baš sve nekompetentno, postoje ljudi koji rade posao na svetskom nivou. Kad je reč o nuklearnoj energiji, to ipak nije šala… Ako uđemo na taj put, verovatnoća da će nam konobar voditi reaktor je ravna nuli, između ostalog, jer danas vi niste sami na svetu kad imate nuklearne reaktore, već potpadate pod sistem međunarodne kontrole, verovatno nećemo korisiti gorivo koje bi bilo iskopano na našoj teritoriji, pravila moraju da se usaglase. U tom slučaju su moguća samo dva puta: prvi, koji bih ja mnogo voleo, da mi razvijemo naše kadrovike, koji bi jednom, kad dođe do toga, upravljali takvim sistemima, drugo rešenje, koje je po meni zastrašujuće, je rešenje u kome strana kompanija, sa stranim stručnjacima upravlja takvim postrojenjem. Imajte u vidu da je to i ogroman ekonomski potencijal“, pojašnjava Bubnjević.

A kada se o nuklearnom otpadu radi, kaže da su tu pravila dosta jasna, „otpad u suštini nije problem, pre svega kod gabarita koji zauzima, ako se poštuje procedura“.

„Kada uđete u bilo kakav nuklearni proces, ne možete više nikada da pustiti da to samo stoji, stalno ćete morati da nešto plaćate i nadzirate taj otpad, ono što danas svet poseduje od tehnologije, nema opasnosti po zdravlje ljudi, ali reč je o tome da više nikada ne možete da ostavite taj otpad. Od sada pa zauvek morate da brinete o tome na neki način“, naglašava.

Ukazuje i da je sama EU podeljena po pitanju korišćenja nuklearne energije, koja dobija 70 odsto energije iz nuklearnih elektrana, i gde je podrška društva za to veoma velika, i sa druge strane, na primer, Nemačke, koja smatra da je rizik od svega toga previsok i koja je zatvorila oko 30 svojih reaktora.

No, zaključuje, ne samo da se radi o izdašnoj tehnologiji i jeftinoj energiji, već je u smislu ekologije mnogo čistiji izvor od termoelektrana.