Časovi su skraćeni za 15 minuta, đaci i nastavnici šetaju između nastave na daljinu i predavanja u učionicama. Godinama unazad se Srbija loše kotira na međunarodnim Pisa testovima koji procenjuju ona funkcionalna i praktična znanja đaka. Nastavnici i roditelji se pribojavaju da će ova "nova realnost" ostaviti dodatan trag na već krhki kvalitet znanja koji đaci pokazuju i smatraju da su posledice neminovne. Sa druge strane, nadležni kao da sav teret prelivaju na nastavnike i njihovu stručnost.
„Ja sam sigurna da će u obrazovnom smislu biti posledica. Sada je sve mnogo zahtevnije za nastavnike, odlazi mnogo vremena na to da se pripreme adekvatni materijali za Google učionicu ili neki drugi model onlajn komunikacije sa učenicima. Ipak od svega toga je mnogo važnije to što je neke stvari prosto nemoguće spoznati na taj način, na daljinu. U takvim okolnostima mi nužno pravimo neke vrste kompromisa“, objašnjava nam Vesna Vojvodić, profesorka srpskog jezika u beogradskoj Geološko-hidrometeorološkoj školi.
Ujedno, naša sagovornica je i predstavnica sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“, pa zastupa i stav svojih kolega.
Časovi sada traju 30 minuta. Kako sažeti sve što treba da se nauči i shvati u tako kratkom roku? Đaci su podeljeni u grupe i zavisno od toga kojoj grupi pripadaju, deo gradiva uče na časovima uživo, a deo sami usvajaju i proučavaju kod kuće – posledice koje će ovakav pristup nastavi ostaviti, tek će se primetiti u budućnosti.
„Nastavnik sada treba da se bolje, duže i pažljivije pripremi kako bi za tih trideset minuta plasirao, ne samo suštinski važne informacije, već i da to upakuje tako da bude produktivno, efikasno znanje. Potrebno je prilagoditi ne samo količinu informacija i obim, već i način rada“, objašnjava Vojvodić.
Naša sagovornica kao problem navodi da nastavnicima i deci sada nisu dostupna ni sva tehnička pomagala koja nastavu i usvajanje znanja čine zanimljivijim i prijemčivijim.
„Učenici više ne dolaze u specijalizovane kabinete za održavanje nastave, osim kada je reč o nekim radionicama ili laboratorijama. To znači da mi više nemamo svuda dostupnu najbolju tehničku opremu za najbolju moguću realizaciju nastave. Ako nemam u svom kabinetu laptop ili projektor, teže je da napravim nešto što je zanimljivo i živopisno đacima – video sadržaj, interaktivna prezentacija“, kaže Vojvodić.
Zalaže se za sužavanje gradiva, ali ne na uštrb kvaliteta.
„Nastavnicima treba dopustiti autonomiju. Treba da se fokusiramo na ono što je suština, jer od šume informacija deca neće razabrati, nema neke nade da će biti kvalitetan sadržaj koji će biti zadržan u sećanju i da će biti upotrebljiv“, upozorava nastavnica.
Poručuje i da nastavnicima treba dati veći stepen slobode da osmisle nastavne sadržaje, kako ne bi strepeli od toga hoće li njihov način rada biti prepoznat od strane Ministarstva i njegovih ispostava u zavodima i školskim upravama.
„Mi ne treba da budemo u poziciji da nas procenjuju ljudi bez prakse u neposrednoj nastavi. Oni ne treba da donose odluke i sude o tome da li valjano radimo. Nama treba da se veruje da znamo šta je najoptimalnije za učenike, da nam se veruje šta će imati najmanje štetnih posledica po njih i njihovo usvojeno znanje“, apeluje naša sagovornica.
Ona dodaje da je nastavnicima usmeno rečeno da imaju 20 posto mogućnosti da se „kreću slobodnije po sadržaju“. Ipak, to nema snagu pisanog dokumenta i nište ne znači u praksi, tvrdi ova nastavnica.
„Predviđeno je da imate četiri pismena zadatka ili četiri kontrolna zadatka u jednoj školskoj godini. Okolnosti su takve da ću ja jedne nedelje imati kontrolni ili pismeni zadatak sa jednom polovinom odeljenja, a druge sedmice sa drugom. Imaću dupli broj časova upotrebljenih za to, gubim mogućnost da kreiram sadržaje slobodnije. Meni i dalje stoji ono što je bilo i pre pet i pre deset godina, a okolnosti su se bitno promenile“, konstatuje naša sagovornica.
Ovu nastavnicu pre svega brine kako pobuditi kod đaka kritičko mišljenje, ako su samo stegnuti balastom informacija u kojima oni treba da se snađu i reprodukuju ih. To je posledica nastave na daljinu.
„Nisu naši đaci enciklopedija, pa da samo sakupljaju znanje, a da to nema upotrebnog smisla. Treba da ih osposobimo za život tako da umeju kritički da misle i da se snalaze u informacijama koje su sada dostupnije nego ikada. Moj zadatak nije da im dam podatke o tome koje su reformske godine Vuka Karadžića, nego da im objasnim šta je ona ključna stvar koju je on uradio za srpsku kulturu“, kaže nam ova nastavnica.
Naša sagovornica napominje i da se nastavnicima ne pruža dovoljno mogućnosti za usavršavanje kako bi u ovom posebnom načinu održavanja i funkcionisanja nastave za vreme korone sve prošlo bezbolnije i po njih i po đake. Tvrdi da sama sebe šalje na seminare i usavršava se.
Potpuno drugačiju pesmu peva direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja Zlatko Grušanović Ova ustanova postala je šire poznata javnosti kada se potegla priča o izbacivanju Desanke Maksimovuč iz školskog gradiva, ali se na kraju ipak ispostavilo da će ova čuvena pesnikinja sačuvati svoje mesto u čitankama.
Grušanović ne štedi nastavnike, ali ni đake ni roditelje. Poručuje da svi treba da shvate da su sada nastupila neka drugačija vremena. Misli da je sve moguće nadoknaditi i podseća na periode kada se u škole nije išlo zbog štrajkova ili bombardovanja.
„Ovo neće ostaviti traga ako shvate i roditelji i nastavnici i deca da moraju da rade samostalnije, za razliku od perioda kada je bilo sve bilo serviranije“, kaže Grušanović i dodaje da dobar nastavnik ume da se prilagodi i novim okolnostima.
On nastavnicima daje i neke konkretne savete. Podseća da je od samog gradiva bitniji ishod i cilj koji treba postići.
„Postoji ishod poznavanje epsko-lirske pesme. Ako mu u programu stoji deset espsko-lirskih pesama, a deca mu saznaju iz jedne epsko-lisrke pesme, ne mora da radi ovih devet“, objašnjava Grušanović.
On poručuje da nastavnik ima punu slobodu na svoje časove prilagođava željenom ishodu i onome što deca treba da usvoje. Konstatuje i da je čas od trideset minuta kratak za one koji ne znaju i nisu spremni da se prilagode i da planiraju.
„Kada imamo cilj šta deca treba da nauče, onda je nekome dovoljno deset, nekome petnaest minuta, a nekom ni ceo čas nije dovoljan. Mnogim nastvnicima je udžbenik jedino nastavno sredtvo za prelaženje gradiva. Ako razmišljamo na taj način, nije dovoljno ni 50 minuta da bi se lekcija naučila napamet i ispredavala.
Kvalitetan predavač može da uradi efektne stvari u tačno utvrđenom vremenu. Nastavnici u tih trideset minuta treba da se posvete najbitnijem sadržaju koji ih vodi do krajnjg cilja, tada je to dovoljno“, zaključio je Grušanović.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare