Muke đaka i roditelja: Stotine kilometara od kuće do škole

Tek što su se uselili u učeničke domove, oko 12.300 đaka koji škole pohađaju na stotine kilometara od svoje kuće zadesio je hladan tuš.Prvog septembra je sve bilo u redu, a već trećeg septembra je doneta odluka da kapaciteti učeničkih domova treba da se prepolove i da grupe naizmenično u njima borave svake druge nedelje.Elena je Kraljevčanka koju je ljubav prema fudbalu odvela na školovanje u Subotici. Ova devojčica dobila je šansu da svoj sportski napredak nastavi u subotičkom ženskom fudbalskom klubu "Spartak". Zbog toga je rešila i da srednju školu upiše daleko od kuće. Dobar je fudbaler, ali dobar đak, pa je uspela da upiše  IT smer u subotičkoj Tehničkoj školi. Sve bi bilo idealno, da nije stigla odluka Kriznog štaba i Ministarstva prosvete prema kojoj đaci nisu sve vreme u domu, već bi svake nedelje trebalo da se vozikaju od kuće do škole i obratno.Zbunjenost, pogubljenost, tako Elenina mama Daliborka Cvetković opisuje svoj i osećaj svoje ćerke kada su stigle vesti o smanjenju kapaciteta učeničkog doma.

Ipak, imali su sreće pa je Elenin klub "Spartak" rešio da joj iznajmi stan - to je olakšalo život Eleninim roditeljima, a Eleni omogućilo šansu da ostvari svoj san i napreduje u fudbalskoj karijeri."Elena je treće dete u porodici, a pritom su dve starije sestre studenti, tako da nam i sami troskovi putovanja predstavljaju veliki izdatak za kućni budžet. Udaljenost od Subotice do Kraljeva je 350 kilometara", priča nam Daliborka.Da "Spartak" nije rešio da Eleni iznajmi stan, sve čemu se Elena radovala ostala bi nedostižna želja, pošto bi, objašnjava njena mama. Elena bi morala da se vrati u Kraljevo i propusti veliku šansu koja joj se ukazala u jakom ženskom fudbalskom klubu."Ona obožava fudbal, ali je i dobar đak. Dete je koje se inače dobro snalazi, ali je ipak ostala pogubljena kada je čula vest da bi iz doma trebalo da se vrati kući. Ona je bila zbunjena, a mi smo bili zbunjeni i ljuti", priča nam Daliborka kako je na njihovu porodicu uticala iznenadna vest o obaveznom napuštanju učeničkih domova svake druge nedelje.

"Ne nailazimo na razumevanje doma, koji slepo  sprovodi odluke Ministarstva prosvete, odnosno Kriznog štaba, o popunjenosti kapaciteta od 50 odsto. Elena je sportista i svakodnevno ima treninge, vikendom utakmice. U toku nedelje, kada je online, u obavezi je da prisustvuje praksi i vežbama u školi najmanje dva puta nedeljno", objašnjava nam zbog čega bi zapravo bilo neizvodljivo da njena ćerka nedelju dana provodi u Kraljevu, a narednu nedelju u Subotici.

Iz Kikinde do Beograda

Ćerka Milorada Vukobrata, živi u Kikindi, ali je upisala Prvu beogradsku gimnaziju. Htela je da upiše Matematičku, položila je prijemni, ali je ipak ostala ispod crte,  pa je druga želja bila Prva beogradska gimnazuja. Umesto redovnog smeštaja u Domu "Jelica Milovanović" ona sada svake nedelje prelazi oko 260 kilometara u oba pravca.Za Milorada nema dileme, voziće svoju ćerku svake nedelje iz Kikinde u Beograd i obratno, kako se ona ne bi zarazila u autobusu tokom putovanja. Za želju i šansu svoje ćerke, kaže, ništa mu ne pada teško, voziće je koliko god da treba i gde god da treba."Na delu je maltretiranje dece - jedne nedelje onlajn, druge idu šklu, a  sada još moraju i da se sele", objašnjava nam sagovornik i dodaje da je reč i o dodatnom trošku, pošto bi njegovo dete verovatno dolazilo jednom mesečno kući, a sada dolazi svake nedelje", priča nam ovaj otac koji je ponosan na svoje ćerke,  pošto je starija već za završila Matematičku gimnaziju.Kada se pomene reč Beograd, koliko god bilo naporno, njegovoj ćerki ništa nije teško - ne mrzi je da uči i do dugo u noć, tvrdi naš sagovornik."One su prevazišle kapacitete gimnazije u Kikindi. One su mogle da prođu četiri godine bez opterećenja, ali da na kraju ne dobiju ono što treba - znanje. Izdržaćemo sve, one moraju da ispune svoje želje i ciljeve. Ja i supruga ćemo podržati njihove napore", poručuje ovaj otac za primer.

"Trpe učenici"

Srđan Slović radi u Učeničkom domu u Kraljevu. Kaže da je osoblju sada lakše jer vodi računa o manjem broju štićenika, ali iznad svega toga su problemi đaka - oni su žrtve.  U njegovom domu ima 310 šaka kojima se u jednom danu život okrenuo naglavačke."Trpe učenici, to ne može da se uskladi. Često čujemo najave da će preći u neki privatan smeštaj, kako bi ispoštovali ono osnovno zbog čega su došli, a to je škola. Više nije stvar u tome da li je nešto isplativo, koliko košta, nego je stvar u funkcionalnom smislu. Deca prosto ne mogu da funkcionišu u ovim uslovima. Postoje škole i zanimanja koja zahtevaju stalnu praksu. Imate i dualno obrazovanje. Tu je ugovoreno da učenik bude faktički u jednom delu nastave radno angažovan. Poslodavac ne trpi to, razredni neke stvari može da opravda, ali ne može poslodavac", objašnjava nam sve nedeće sa kojima se suočavaju đaci.I dok đaci prelaze stotine kilometara, a njihovi roditelji prebrojavaju troškove, nadležni su rekli svoje i ne nagoveštavaju da će stvari u dogledno vreme biti drugačije. Nema najava da bi odluka o funkcionisanju učeničkih domova u punom kapacitetu mogla uskoro da bude doneta.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram