Mogući rizici koje nosi eksploatacija rude litijuma u Srbiji su vrlo realni i značajno veći nego moguća dobit države, koja je ionako vrlo upitna, kaže u intervjuu za „Novu“ Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za životnu sredinu. On navodi da je cena litijum karbonata trenutno oko 13.500 dolara za jednu tonu i da bi Srbija po osnovu prava na rudnu rentu godišnje mogla da zaradi u najboljem slučaju oko 16 miliona dolara, što je za državu jako malo.
Naš sagovornik je diplomirani inženjer i master Elektrotehnike i međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine, ekološke, ekonomske i energetske bezbednosti, obnovljivih izvora energije i cirkularne ekonomije. Trenutno je na poziciji izvršnog direktora Western Balkans Consulting Global. Od bogate profesionalne biografije izdvajamo da je bio na čelu tima OEBS-a koji je kreirao osnove ekološkog zakonodavstva u Srbiji i uspostavio Ministarstvo za životnu sredinu i prirodne resurse 2001. godine, kao i grupe koja je izradila arhitekturu Ministarstva za zaštitu životne sredine 2007. godine.
Kad je reč o iskopavanju jadarita kod Loznice, javnost u Srbiji je uglavnom polarizovana. Retki zagovornici srednjeg puta tvrde da o projektu Jadar ne znamo dovoljno, te da je neophodna prvo transparentnost, a zatim dijalog stručne i šire javnosti kako bi izveli zaključak da li je rudnik isplativ ili ne. Šta znamo i da li je to dovoljno da rudarenje litijuma proglasimo za razvojnu šansu zemlje?
Isplativost je predmet procene investitora – da li će i kada, novac koji je uložio da mu se vrati i da zaradi. U ovom slučaju, to je investitor u rudnik, koja god firma da je u pitanju. Država je, prema našim propisima, vlasnik svih mineralnih bogatstava i ona ulazi u partnerske odnose sa investitorom dajući mu rudu pod određenim uslovima. Kakvi su ti uslovi, u ovom slučaju mi ne znamo. Ugovor između Rio Tinta i Srbije niko u javnosti nikad nije video, pa ne znamo ni šta je dogovoreno.
Efekat tog zajedničkog posla je da država ima pravo na rudnu rentu. To je jedino što je ovde zagarantovano kao prihod. Rudna renta u Srbiji, za tu vrstu eksploatacije, je pet odsto od prihoda preduzeća. Cena litijum-karbonata, kao krajnjeg proizvoda vađenja rude i njenog obogaćivanja varira i trenutno je oko 13.500 dolara za jednu tonu. Procenjeno je da bi se u Jadru godišnje dobijalo 24.000 tona ovog proizvoda i kada se to pomnoži sa trenutnom cenom i od toga izračuna 5 odsto, dobije se 16 miliona dolara.
To samo po sebi za državu nije ništa, ali je pitanje i da li će država i toliko da dobije. Po našim propisima, onaj ko eksploatiše rudno bogatstvo sam prijavljuje koliko je rude izvadio i koliko je od toga prihodovao. Ne tvrdim da će neko da obmane državu, ali postoji dosta širok prostor za tumačenje koliko je ko rude zaista izvadio iz zemlje a koliko je prijavio. Srbija ima samo tri republička rudarska inspektora. To je jako mali broj koji ne može da kontroliše sve one koji se bave eksploatacijom mineralnih resursa da li rade po propisima.
Kad je pitanju angažovanje radne snage, Rio Tinto sa jedne strane tvrdi da će proces eksploatacije biti automatizovan, što znači vrlo malo radne snage, a i ako je bude bilo, vrlo je upitno ko će tu da radi. Postojeći rudnici u Srbiji nemaju dovoljno rudara. Hoćemo li da uvozimo radnike iz Nepala, iz Šri Lanke, pošto nam odatle već sad dolaze vozači autobusa? Ako se to desi, oni će sve što zarade da skupe i odnesu kući i neće trošiti ovde.
Pročitajte još
Treće, država će toj kompaniji dati besplatno infrastrukturu – put koji se gradi, struju…sve besplatno. Vrlo je izvesno da će dobiti i subvencije, kao i mnogi drugi strani investitori. Ako dobiju 5.000 do 10.000 evra po radniku, investitor će praktično imati pokrivene troškove poreza i doprinosa na plate za barem godinu do dve dana.
Kad podvučete crtu, država će u najboljem slučaju dobiti tih 16 miliona dolara godišnje. Da li je to dovoljno da se Srbija nosi sa svim potencijalnim problemima koje takva eksploatacija objektivno ima?
Kad govorimo o rizicima, Rio Tinto je, reagujući na Vaše gostovanje u emisiji televizije N1 „Novi dan“, saopštio da ste izneli „nekoliko netačnih tvrdnji”, navodeći da neće biti sumporne kiseline ni u jednom otpadnom ostatku nakon prerade jadarita. Kako to komentarišete?
Ne znam šta je bilo netačno? Ekstrakcija litijuma iz jadarita se ne radi nigde u svetu. Dakle, ovo je eksperiment. Oni hoće u praksi da sprovedu nešto za šta su rađena tek neka laboratorijska ispitivanja i pozivaju se na iskustva koja liče na nešto što bi moglo ovde da bude. Da li je to dobro ili nije, ne znaju ni oni, niti bilo ko drugi dok se u praksi ne pokaže. Dakle, moje tvrdnje jesu malo drugačije ali isto su toliko tačne koliko i njihove.
Opasnost realno postoji. Koristili bi se reagensi koji su u startu opasni. Rio Tinto sam kaže da će koristiti 320.000 tona sumporne kiseline godišnje, a sadašnja godišnja potrošnja u Srbiji je 400.000 tona, što znači da će biti skoro duplirana. Kažu da će na kraju taj otpad da bude u čvrstom stanju, ali on je i dalje opasan otpad a Srbija inače ima sveobuhvatni problem sa opasnim otpadom.
Stručnjaci upozoravaju da to nije jedina opasnost po životnu sredinu.
Tako je. Čak i da bude sve kako Rio Tinto kaže, za svaku tonu proizvedenog litijuma generiše se ugljen-dioksid, što je gas sa efektom staklene bašte. Mi smo se obavezali kao država da ćemo do 2030. godine ukinuti trećinu emisija iz 1990 godine. Kako ćemo to da uradimo ako ćemo ovakvim tehnologijama samo da ga dodajemo? Ionako imamo problem sa odricanjem od uglja i zatvaranjem termoelektrana, kao najvećih zagađivača. Kažu da bi to trebalo da bude podzemni rudnik. Na sajtu Rito Tinta piše, nisam to ja izmislio, da postoje pitke podzemne vode na dubini od 30 metara. Podzemno okno sigurno nije na dva metra ispod zemlje. Ne razumem kako misle te vode da zaštite. I šta ako se desi prodor u taj veliki podzemni rezervoar? Reći će: „Jao izvinite, viša sila“. U toku su klimatske promene. Šta ako se desi izlivanje reka i rudnik bude poplavljen? Kako će to da reše?
Lično mislim da su mogući rizici vrlo realni i da su značajno veći nego bilo koja dobit. Ne raspravljam o tome da li je tačno ili netačno to što Rio Tinto kaže. Čak i da je tačno, mišljenja sam da to za Srbiju nije dobro i da ima boljih načina da se ostvari ekonomski pa i društveni boljitak.
Pročitajte još
U odgovoru na Vaše tvrdnje, Rio Tinto je takođe kaže da će “litijum u narednih nekoliko decenija ostati pokretač zelene tranzicije i da Srbija ima potencijal da postane strateški važan snabdevač ovog metala što bi moglo da joj donese značajnu ekonomsku korist”. Šta vidite kao bolju razvojnu šansu za Mačvu i celu Srbiju?
Ljudi prave šalu na to što sam rekao da bi bilo bolje da Rio Tinto pravi banju, ali to uopšte nije bilo bez osnova. Mačva je najbogatija termalnim vodama u Srbiji. Može tamo sigurno da se napravi banjski kompleks sa 1.000 ležaja, bez preterivanja, kako to rade u Mađarskoj, na primer. Srbija je 2022. imala 12 miliona noćenja sa 2,2 milijarde evra prihoda, kad to raspodelite vidite da svaki turista potroši oko 180 evra dnevno (što na noćenje, što na hranu i ostalo). Neka banja radi sa 55 odsto popunjenosti tokom godine , tj. 200 dana, što je realno za banjski turizam. Time možete ostvariti dodatnih 36 miliona evra prihoda od turizma. Mačva bi imala i širu korist – to bi podstaklo razvoj lokalne poljoprivrede, uslužnih delatnosti i malih i srednjih preduzeća. Rio Tintu bi takođe dobro došlo da kaže kako je uradio nešto pozitivno. Pritom, sav taj novac koji se ostvari direktnom i indirektnim delatnostima ostaje ovde.
Sa druge strane, Srbija nema potrebe za litijumom. Rio Tinto će je izvoziti napolje i tamo praviti profit. Da ne pričamo o efektu po životnu sredinu. Kažu da će litijum biti šansa za zelenu tranziciju Srbije. Kako?! Kako će rudarenje u bilo kojoj oblasti da doprinese zelenoj tranziciji? Drugo bi bilo da ovde imamo kompletnu industriju sa automobilima kao krajnjim proizvodom pa da kažemo kako posredno tome doprinosi kopanje litijuma, ali i tada bi isplativost bila pod velikim znakom pitanja jer bi, ukoliko bi hteli da postignemo evropske standarde, ulaganja u zaštitu životne sredine morala biti tolika da se investicija ne bi isplatila.
Istovremeno, srpska IT industrija je prošle godine izvezla 4 milijarde evra proizvoda, odnosno usluga, to je mnogo i biće još više. Imamo turizam, imamo IT tehnologije, imamo poljoprivredu, imamo toliko dobre zemlje da možemo da proizvodimo ekskluzivne proizvode. Zašto ne industrija koja kao krajnji proizvod daje visok stepen obrade, a ne prodavati sirovine. To treba da bude strateško opredeljenje države. Razvojna šansa Srbije nije rudarstvo, nije u prljavim tehnologijama.
Zašto onda od najviših državnih zvaničnika dobijamo poruke da bi projekat Jadar Srbiji doneo brojne i krupne koristi, te da su njegovi protivnici „neznalice“? Nemoguće da donosioci odluka ne znaju ovo o čemu govorite.
Naravno da znaju. Ali mi ne znamo kakva je saradnja Srbije i Rio Tinta. Ugovor niko javno nije video. Srbija je prošlog septembra potpisala memorandum o razumevanju sa Evropskom komisijom o strateškom partnerstvu za baterije i kritične sirovine, koji uključuje litijum. Šta on znači? Nemamo pojma.
Država je potpisnica raznoraznih međunarodnih sporazuma, a mi kao stanovnici, ili kao privreda, ili kao institucije ne znamo šta se očekuje od nas, šta mi moramo, ne moramo, šta možemo ili ne možemo da radimo. To je naopako i to dovodi do sve gore i gore situacije. Vi kad nešto krijete, vremenom se to sve više gomila i problem naraste do tačke nerešivosti.
Nedavno smo čuli kako je stav dela vlasnika Rio Tinta iz Amerike, da je puštanje ove kompanije u Srbiju deo koncepta takozvane „Moderne ekonomije“. Šta bi to trebalo da znači? Uvrtanje ruke?
Šta bi za Srbiju značila stvarna zelena tranzicija? Možemo li više da dobijemo ukoliko se strateški okrenemo obnovljivim izvorima energije i cirkularnoj ekonomiji nasuprot rudarenju i elektranama na lignit?
Cirkularna ekonomija je jedan od načina „utezanja“ privrede. To je platforma koja za cilj ima punu optimizaciju proizvodnih procesa gde je digitalizacija „kičma“ ovog poslovnog modela. Znači da na jednom proizvodnom pogonu smanjite utrošak materijala, gubitak vremena, energije, raznih troškova i da vaš proizvod bude konkurentniji. To ide „ruku pod ruku“ sa zelenom tranzicijom – tehnologije su sve bolje, od obnovljivih izvora energije preko raznih oblika uštede energije, koja pored radne snage čini najveći korpus troška.
Energetika je jedna od naših razvojnih šansi, ali ne ovakva kakva jeste. Trenutno proizvodimo 60 odsto električne energije od lignita, što je najlošija vrsta uglja. Toga moramo u jednom trenutku da se rešimo, pre svega jer je to dobro za nas.
Počeo je probni period usklađivanja Mehanizma regulisanja prekograničnih emisija ugljenika (CBAM) koji ima za cilj da natera zemlje u kojima se generiše previše gasova sa efektom staklene bašte da smanje emisije jer će, u suprotnom, njihov proizvod biti skuplji. Za sada su targetirane oblasti koje najviše zagađuju – energetika, proizvodnja gvožđa, čelika, aluminijuma, đubriva i cementa. Ali će biti oporezivano i posredno zagađenje – ako pravite proizvod za koji ste koristili prljavu energiju on će biti opterećen taksom na ugljen-dioksid. Ukoliko hoćemo da budemo deo evropskog, pa i svetskog tržišta moraćemo pre ili kasnije da napustimo lignit. Za sve te tranzicione procese, privreda je pouzdan partner i faktor za procenu uspešnosti, jer ona generiše dohodak i zato što se na kraju sve na njoj prelomi.
Projekat Jadar nosi visoke rizike po životnu sredinu. U Srbiji imamo rudnik u Boru koji je primer devastacije životne sredine, a kompanija Ziđin Kuper koja tamo rudari ima brojne presude za privredne prestupe, što znači da konstantno krši zakone. Kako da znamo da nas isto ne čeka i sa Rio Tintom?
Mi to ne znamo. Srbija ima korpus zakona u oblasti životne sredine koji nisu loši. Neki su međusobno neusklađeni, treba da se dorađuju, ali na osnovu postojećeg zakona neke stvari mogu da se regulišu. Međutim, postoje svega tri rudarska i desetak ekoloških republičkih inspektora, dakle, njih je malo. Njihove ingerencije su ograničene, njihova moć je mala. Kontrola ide sporo i teško, posebno u velikim kompanijama.
Onda nailazite na problem kao u svim drugim oblastima, imate osećaj nemoći i da ste izloženi pretnjama protiv kojih ne možete da uradite ništa ili vrlo malo. Vladavina prava u Srbiji je vrlo upitna i za bilo kakvu održivost u ekonomiji i društvu, ona je conditio sine qua non, odnosno, bez nje se nikako ne može ukoliko želimo bilo kakav napredak.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare