0
Iako još uvek živa društvena trauma zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, te 2004. godine vladalo je neverovatno ushićenje, sveprisutni optimizam, ogromna nada i osećaj da smo kao društvo zatvorili mračni krug istorije. Tadić postaje predsednik Srbije, ja upisujem gimnaziju. Mojoj generaciji se činilo da je budućnost izvesna. Još uvek dete koje će postati mladić, živeo sam i verovao u ideju novog, boljeg vremena.
Piše: Marko Oljača – predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci
Kasnije na fakultetu će mi dugo u ušima glasno odzvanjati stihovi pesme „Šta bi mi bez nas“ i glas Zorana Predina. Pisana kao himna nekih drugih generacija, reči pesme (našli smo se tu, u raljama novih vremena, ti već postajes you, a mi bagra starih kretena. Hteli smo bolji svet, al’ onda je nestalo novca, pa se nas dobri zec, pretvorio u ljutog lovca… ).
Rođen sam kada je dezintegracija jugoslovenskog prostora već počela a ratni vihor se zahuktavao. Mnogo godina kasnije sam shvatio tragizam tih vremena i onoga što sam video. A video sam svašta. Za početak mog oca koji čučeći u dvorištu puši, dok me majka u tri ujutru iznosi na sigurno. Valjda smo se tada trebali pozdraviti jer je dobio poziv od vojske. Sećam se vojnih aviona koji preleću kuću moje babe u Bosni kada smo otišli na dedinu sahranu 1997. godine. Sećam se i kako su brata i mene umalo ubili hrvatski vojnici jer smo igrajući se u izgorelom fići na brdu iznad kuće moje babe ugledali njih – danas se zovu domobrani. Sećam se da su iznad naših glava ginuli ljudi na zapaljenom nebu dok je pola komšiluka spavalo po ulicima na našim krevetima za plažu sa kojima smo uvek putovali u Herceg Novi kod ujaka. Sećam se da je neko krenuo peške ka bolnici na koju su pali geleri dok se moja sestra u njoj porađala, a putevi bili blokirani. Sećam se da se mnogo zatreslo i da je nestalo struje dok sam gledao Nindža kornjače – tako je počelo bombardovanje. Sećam se zvonjave telefona kada ostanem sam u kući i muškog glasa koji se raspituje o mom drugom ujaku koji je devedesetih pobegao sa porodicom iz Plitvica. Sećam se trenutaka posle tih poziva kada sam praznu vazdušnu pušku privijao uz sebe, spreman braniti se ako neko pokuša ući u kuću. Sećam se restrikcija struje i gasa, kestenja, sirove kafe koju sam pržio sa babom i mleo u starim bronzanim mlinovima, krompira na žaru i slanine sapunjare, vrućih pogača, supe od golubova jer dugo nismo imali, sakupljanje puževa za ručak posle kiše, sirena koje su dopirale sa vrha vatrogasnih domova, lego kocki, ZAM produkcije… Sačuvao sam se zahvaljujući nemogućnosti da te užase domislim u tom trenutku.
U gimnaziji oktivam Kanta, njegove ideje o kategoričkom imperativu, privatnoj i javnoj upotrebi uma. Nakon Kanta, otkrivam svet aktivizma u kojem sam i danas, premda ne volim da me nazivaju aktivistom.
Nije bilo potrebno mnogo da isti oni koji su stvorili nadu i predstavu o boljoj budućnosti, o važnom poslu koji je jedna generacija završila tu nadu rasprše i unište.
Zbog ličnog i političkog kukavičluka, i interesa, koketiranje sa nacionalizmom i šoviniznom se vratilo na velika vrata, kreatori i učesnici rata se vraćaju na vlast, konvertitstvo se ustanovljava kao moralno podobna kategorija i postaje naš jedini istorijski kontimum, ideja i realizacija evropskih integracija propada, uprkos hapšenju i osudi nekih ratnih zločinaca istorijski revizionizam cveta, nas duh postaje palanački, u kulturi se afirmiše provincijalizam i kič, a ne atrikulacija društvenih promena, antiintelektualizam se institucionalizuje čak i na univerzitetima, slobodni i nezavisni mediji su gušeni, misao kao takva je prokazana, priroda uništena, urbanističko, kulturno, političko, psihološko i fizičko nasilje je naša svakodnevica, društva nema jer nema ni poverenja, državu je pretvorena u mafijašku organizaciju, socijalna i društvena pravda ne postoje, korpcija cveta, segregacija, klasno raslojavanje, divlji kapitalizam na periferiji, prekarijat i apsolutno siromaštvo preuzimaju dominaciju, u demografski ostarelom društvu iseljavanje je ubrzano i masovno, javno zdravlje ugroženije nego ikada, građani antagonizovani – jedino rata i sankcija međunarodne zajednice nema, sve ostalo je isto kao i devedesetih godina, čak i akteri.
Samo, sada je 2022. godina.
Danas imam tridesetjednu godnu, ne četrnaest, dakle, nemam više vemena niti želim da čekam još toliko da poživim koju godinu u normalnom društvu niti želim odavde otići. Malo je ova zemlja i moja. Skoro pola očekivanog trajanja života sam proveo u agoniji zbog nesposobnosti i oportunizma mnogih koji bi opet da budu na pozicijama moći. Ti trustovi mozgova, konkretizacije njihovih misli i ideja, anahronost, mitomanija, onanisanje uz pomoć metanarativa, nedoraslost ulozi i istorijskom zadatku, nezdravo nacionalno i banalno kolektivno, ti ništavni autoriteti koji legitimitet crpe iz funkcija i privilegija, ne iz ljudskosti i smisla, su pojeli tridesetjednu godinu mog života – ne dam im više ni dan!
Neshvatljivo, nemoralno i nedostojno je da generacije onih koji su zaratili, uništili živote mnogih generacija, opet pokušavaju po svojim merilima krojiti sudbinu budućih generacija.
Nakon svih promašaja i užasa, opet nas truju. Dosta nam je paranormalnosti i patologije.
Današnje vreme zahteva promenu paradigme, okretanje ljudi ljudima, izvesnost, pravdu, društva u kojima će svako biti dobrodošao i živeti dostojanstveno.
Potrebne su nam leve politike i mladi ljudi ne samo kao ideološka potvrda, već zbog zadovoljenja ljudkosti, bioloških, antropoloških, društvenih i kulturnih potreba čoveka.
Da, mladi, progresivni ljudi, koji će reći ne paternalističkom odnosu i ideji vođe, već da ideji građanina.
Nama trebaju mladi ljudi koji razmeju i uvažavaju prošlost i sadašnjost, a anticipiraju budućnost.
Nećete verovati, u našem društvu postoje takvi mladi ljudi.
Decenijama ste imali priliku, niste uspeli. Zahvalni smo vam na trudu i žrtvi, ali nismo spremni opet da budemo taoci vaših ideja, ambicija i predstava o svetu – mi, nominalno još uvek mladi ljudi.
Stoga, ostavite nas na miru u pokušaju stvaranja boljeg sveta i preduslova za opšte blagostanje.
Prva prilika za to su izbori u aprilu. Ponašajte se odgovorno. Nemojte nas izneveriti.
To vas najlepše mole vaši sinovi, ćerke, unuci, unuke, paunuci i praunuke.
Bonus video – Maja Stojanović i Marko Oljača: Na ulici tražimo vladavinu prava
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram
