"Draga Sanja, pročitala sam na portalu Vaš članak o Lazi i želim da Vam kažem da niste rodili dete, nego jednog odraslog, empatičnog čoveka. Izgleda da su sve Laze takve, pošto imam i ja jednog. Želim da Vam poklonim bicikl od mog unuka koji je prerastao 'šesnaesticu' i da ga Laza vozi u zdravlju i sreći. A imaćete i za mlađanog Vukana sledeće godine". Ovako glasi samo jedna od poruka koju sam dobila jutros, nekoliko sati nakon što sam objavila tekst o mom sinu Lazi, kom je pre tri dana ukraden bicikl. I ova poruka je sve što mi je danas trebalo.
Danas je treći dan otkad su mom prvencu ukrali bicikl. Svima je u vrtiću ispričao šta se desilo.
Kada sam otišla po njega i batu, nasmejana tetkica me je na hodniku pitala „Jeste li pronašli bicikl?“ U tom momentu, Laza je brzinom svetlosti iskočio iz svoje sobe, rekavši: Nismo i nećemo ga tražiti. Neka ga malo voze i druga deca“.
Videla sam u njegovim očima taj tračak nade koji nam je svima potreban.
PROČITAJTE JOŠ:
Lagala bih kad bih rekla da smo odustali od bicikla. Nismo. Sinoć smo ga ponovo tražili, šetali smo po parkiću i pogledima tražili levo, desno. Laza se, čak, saginjao i tražio ispod parkiranih automobila. Rekoh mu „Pobogu, Lazo, pa tu bicikl ne može da stane“. Samo me je pogledao i nastavio dlaje.
Znači, i dalje se nada da ćemo ga pronaći iako drugima govori da „nema veze što više nema bicikl“.
Vukan je, takođe, pomagao u potrazi, s tim što je on pomerao travu. „Možda ga je neko zakopao, mama“, reče mi.
Kakva je on dobrica! Neće više da vozi svoj bajs zbog Laze. To je brat!
Posle nekih sat vremena šetnje po naselju, vratili smo se kući. Praznih ruku – bez bicikla. Pregurali smo veče, bili su nam drugari u gostima, pa nismo ni pričali o tome.
A onda su počele da stižu poruke. Jedna, druga, pa treća.
„Draga Sanja, imam sjajan bicikl za tvog Lazara. Dođite da vidite da li mu se sviđa“, napisala mi je jedna komšinica s kojom nismo preterano bliski, ali je kulturno pozdravimo kad god je vidimo.
Zapravo, ona živi sama, te mi je potpuno nejasno odakle joj dečje biciklo. Ali svakako, hvala joj od srca.
A onda je stigla druga poruka.
„Sanja, ne dam ja da Laza bude tužan. Može da vozi Ogijevo kad god poželi. Slobodno ga uzmite i poslužite se“, uputila mi je druga komšinica.
Baš sam bila iznenađena.
„Svaka čast za tekst. Mi imamo jedan takav bicikl, ako želite, možemo vam ga dati. Da Laza ne bude tužan“, napisala mi je komšinica Nataša.
Kakve ljude mi imamo oko sebe, a da toga nismo ni bili svesni! Predivne!
Kada su počeli da se javljaju nepoznati ljudi, onda sam pomislila: u redu, nismo potonuli skroz kao društvo.
Jedna starija gospođa, meni potpuno nepoznata, napisala je poruku na fejsbuku da želi Lazi da pokloni bicikl od njenog unuka.
Kazala je da joj je jasno da se ovde ne radi o parama, ali da moramo pokazati empatičnost.
I u pravu je.
Pare su prolazne. Ali dobri ljudi i njihova namera nisu.
Mnogi su, možda, pomislili, zašto detetu jednostavno ne kupimo nov bicikl i to je to. Ali, Laza ni u jednom trenutku to nije tražio od nas. Niti je pitao da uzmemo od nekog, jer su i njemu u vrtiću nudili drugari.
Nije.
On samo traži svoje biciklo. Ono narandžasto koje je dobio od svojih roditelja za rođendan. Ono jeftino, nekvalitetno, koje je mama izabrala (ja) jer mi se svidelo kako izgleda, ne razmišljajući kakav je kvalitet. I to sada uopšte nije ni bitno.
Njega je bicikl dobro poslužilo celu prošlu godinu, a bogami i ovu. Trebalo je i Vukana, ali šta da se radi. Dobiće novo. Ionako, pošto je mlađi brat, nasleđuje sve od Laze. Red je da i on dobije nešto svoje.
Baš me je rastužio ovaj nemili događaj, ali mi je, s druge strane, pokazao da zaista ima ljudi koji razumeju dečiju ljubav prema nečemu, pa tako i prema biciklu.
Jer, deca su deca – vežu se za stvari, posebno te prve, kao što je upravo njegov bajs.
Ali dobro, idemo dalje.
Valjda bih sada trebalo da kažem „Kupićemo novi bicikl, šta je, tu je“. Ali neću. Sve dok to Laza ne bude tražio.
Ako, pak, bude hteo da prihvati bicikl od ljubaznih komšinica ili drugara koji su prerasli svoje „mašine“, uzećemo, zašto da ne. Neka on odluči.
Ipak se ovde radi o njemu, a ne o meni i mojih nekoliko hiljada dinara. Bicikl se može kupiti – duplo bolji i duplo lepši, ali dobrota i razumnost kao što ih ima Laza… nema šanse!
Hvala svima, divni ste!
BONUS VIDEO: Da li deca brinu o roditeljima kada za to dođe vreme
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar