Ukoliko osoba, koja je pre dva dana ukrala dečiji narandžasti bicikl iz hodnika zgrade u Trećoj partizanskoj ulici u beogradskom naselju Krnjača, čita ovaj tekst, želim joj da ga dobro pročita jer je svojim (ne)činjenjem slomila srce jednom petogodišnjaku. Ali samo na trenutak, pošto je taj dečak sa najlepšim krupnim očima, a moj sin, sinoć pokazao koliko je zapravo odrastao, rekavši: Nadam se da je biciklo uzeo neko ko stvarno nema para da ga kupi, pa neka ga makar vozi. Da, to je moj Laza, materina maza.
Prošle godine, 21. februara, Laza je za svoj četvrti rođendan dobio narandžasti bicikl, šesnaesticu, sa plastičnom korpicom s prednje strane i flašom za vodu sa zadnje. Presladak, a jeftin. Nije ga birao on, nego ja pošto smo tata i ja hteli da ga iznenadimo. I jesmo.
Zapravo, bicikl uopšte nije kvalitetan, ali to sad nije ni bitno. Meni se dopao i ja sam ga poručila putem jednog sajta. I tada je nastao haos – stigao je na kućnu adresu u delovima. Muž je, blago rečeno, hteo da me katapultira. Do tri posle ponoći je sklapao, deo po deo, da bi sutradan biciklo sačekalo Lazu, kada se vrati iz vrtića.
Bio je oduševljen, naravno, kao i svako dete koje dobije novu igračku jer bicikl i jeste igračka. Njegova. A onda je neko rešio da mu je otme. Bez ikakvog razloga, bez ikakvog osnova.
Odakle nekome pravo da od malog, nemoćnog deteta otima stvari? Njegove stvari? Kakvi smo mi to ljudi?
No, da se vratim na deo kada je Laza počeo da ga vozi.
Vozio ga je moj mali momak, samo tako. I po parku i po naselju, nosili smo ga i u selo kad god bismo išli. Vozio ga je sa oduševljenjem, posebno kada je naučio da ga vozi bez pomoćnih točkića.
Pošto zgrada nema podrum, morali smo da čuvamo bicikl na terasi. Nismo imali gde drugde. I čuvali smo ga. Svaki put kada je trebalo da idemo napolje, ja bih ga iznosila sa trećeg sprata, a onda ga ponovo unosila u stan, na terasu. I tako celu prošlu godinu.
PROČITAJTE JOŠ:
Naravno, isto je bilo i ove godine. A za razliku od Lazinog bicikla koji je bilo, jelte, nov, bajs od mlađeg sina stajao je uredno ispod stepenica u prizemlju, zajedno sa kolicima komšinicine bebe, trotinetom, autom na akumulator i komšijinim biciklima koji su zaključani lancem. I jedino oni su zaključavali bicikle. Pametni ljudi.
Mislila sam: Ko će nama da ukrade bicikl i to dečiji? Tu sam skladištila kolica od oba deteta kada su bili mali, pa i kišobran kolica, trotinet… I nikada mi ništa nije nestalo, iako smo često viđali neke nepoznate ljude, čak i decu kako se „muvaju“ i oko i unutar naše zgrade.
„Ako ukradu bicikl, neka ga ukradu“, pomislila sam, „tako mu je suđeno“. Mislila sam, naravno, na bicikl od mlađeg deteta jer je ipak nasleđeno od Laze, pa sam se vodila time da ga niko neće uzeti. Pritom, balans je, nema pedale… Ma, kome on treba.
I stvarno, Vukanov bicikl niko nikada nije uzimao, osim jedne komšinice koja bi svaki put pitala može li njen sin da ga malo vozi dok smo mi u selu. I svaki put bi ga uredno vratili na mesto.
A Lazin bicikl nam je, nekako, još uvek bio nov – nije bilo preterano skupo, nekoliko hiljada dinara, ali nam je trebalo i za Vukana, pa smo ga zato „više“ čuvali, odnosno držali smo ga na terasi.
I onda mama (čitaj: ja), napravim ekces pre dva dana – ostavim Lazin bicikl ispod stepenica u prizemlju misleći: neka ga tu, podići ću ga na sprat kasnije. Tog „kasnije“ nije bilo jer je bicikl nestao.
Nema ga. A tačno se sećam tog dana. Bila je subota i Laza se požalio da mu je volan bicikla krut. Proverila sam i stvarno je bio čudan. Zato smo ga stavili na prednje sedište auta jer nije mogao da stane u gepek i otišli smo u Kotež kod servisera.
Divan, stariji čovek popravio je bajs – bio je otpao ležaj. Čak je i podigao sedište i volan, rekavši da je bicikl taman za Lazu još koji mesec, te da će od proleće moći mlađi bata.
Šteta, ipak neće moći zato što je NEKO, bez imalo osećaja, lagano ušetao u zgradu i odneo biciklo mog Laze. Pa kako da mu kažem da više nema biciklo? Kako da mu kažem da ga je neko odneo?
No, vratili smo se od servisera, srećni jer nas je ležaj izašao samo 800 dinara i u tom momentu nas komšinica iz prizemlja poziva da svratimo. Pomislih: ostaviću biciklo u prizemlju, ispod stepenica, na istom mestu gde je stajalo i batino, pa ću ga kasnije podići na sprat.
I kao što to obično biva u filmovima, ali i u realnom životu, posle nekih dva sata krenuli smo u naš stan, a biciklo smo zaboravili. I taj dan se tako završio.
Sutradan smo otišli na bazen, ne razmišljajući o biciklu. Moja krivica, znam. Nisam se čak okrenula ni da pogledam da li je tu. Pretpostavljala sam da jeste.
I onda je predveče usledilo neprijatno iznenađenje – krenuli smo na sladoled u obližnju poslastičarnicu, dečaci su planirali da voze bicikle, ali… Nema ga! Lazinog bicikla nema!
„Mama, a gde je moj bajs?“, pita me Laza. Rekoh mu da je „tu negde“.
Već sam se preznojila, promenila sam nekoliko boja na licu, dok je Laza uznemireno zapitkivao „A gde je moj bajs, gde si ga ostavila?“. Zatim je počeo da plače jer je video da sam se i ja uznemirala tražeći pogledom biciklo kog nije bilo, dok je Vukanovo stajalo na istom mestu.
„Lazo, neko je uzeo tvoj bicikl. Neko ga je ukrao dok smo bili na bazenu i odneo ga“.
Plač, plač, plač. Dete kao dete, plače jer mu je neko uzeo omiljenu igračku. A onda sam i ja počela da plačem. Osećala sam se krivom.
Laza me je pogledao i rekao: „Mama, neću više plakati, a nemoj ni ti. Nadam se da je uzeo biciklo neko ko nema para da ga kupi. Sećaš se onog dečaka ispred crkve što ti je tražio 50 dinara da kupi sendvič? Sigurno ni on nema bicikl. Ako ga je uzeo neko kao što je on, nema veze. Neka ga makar vozi svaki dan“.
Tajac. Moj Laza, moj sin od pet godina kaže da mu nije žao što su mu ukrali biciklo jer misli da ga je uzelo neko dete. Jer, viđao je Laza dečicu kako prose, mole za koji dinar, spavaju na ulici… I onda je osobu koja je uzela bicikl povezao sa tom slikom.
Laza je danas super. Malo se rastužio kada smo krenuli napolje jer je morao peške. Ipak, Vukan se solidarisao sa njim, pa je koračao sa nama, tako da smo mirne glave otišli u park.
Ako osoba koja je uzela Lazin bicikl, zaista nema para i živi u teškim uslovima, neka zadrži bicikl, ne mora da nam ga vrati. Jer, Laza će biti srećan ako je neko dete usrećio svojim bajsom.
S druge strane, ako bicikl „osvane“ na nekoj fejsbuk stranici na kojoj se prodaju bicikli, onda samo mogu da mu poručim – srećno!
BONUS VIDEO: Deca prodaju kolače u Zrenjaninu da bi renovirali igralište
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare