Majka iz Beograda: Zašto neću dati dete u vrtić

"Žao mi je, nećete još" bio je odgovor koji su moje ćerke čule kada smo seli da pričamo o toj temi. Ne znam da li postoji i jedno dete koje se zadovolji kratkim odgovorom, pogotovo onim koje mu se ne dopada. Da li sad sme da se ide u vrtić? A kad će biti dozvoljeno? Da li će neko od drugara ipak ići i zašto to nismo mi - bila su samo neka od pitanja na koje sam pokušavala da dam odgovor. Nisam znala da li pokušavam i dalje nelogične stvari da objasnim sebi ili njima.- To da se vrtići otvaraju za manje od 10 dana, ali da su epidemiolozi Kriznog štaba javno rekli da nisu za to.- Da u državnim vrtićima traže potvrde da oba roditelja moraju da se vrate na posao, a u privatnim vrtićima ne treba potvrda, već je dovoljna želja roditelja. U oba slučaja treba pismeno od pedijatra da je dete zdravo.- Da će finansijski najviše platiti roditelji dece u privatnim vrtićima koji decu još uvek neće poslati u vrtić, upravo iz želje da smanje rizik.

Sećam se kada nam je direktorica vrtića pre par dana, na čuvenoj roditeljskoj viber grupi, javila da vrtići počinju sa radom. Bez da je i napisala po kom će se kriterijumu deca vraćati u vrtić, najglasniji su bili oni koji su sa oduševljenjem dočekali ovu poruku uz obaveznu parolu „Vidite Švedsku, šta njima fali“.

A nama kao da je oduvek nedostajalo empatičnosti za druge i uvažavanja tuđih potreba, nego smo uvek gledali svoju guzicu. Kako će ti vrtići izgledati ako sad svi nagrnemo u njih? Da li će mere koje su doneli uopšte moći da se sprovode ako je tamo dece kao i inače? Da li je vlast svesna kakvu je šizofreniju napravila ne dajući, pogotovo za privatne vrtiće, jasnu preporuku koja deca treba da se vrate u vrtiće, već je nama, roditeljima sa decom na glavi, ostalo da procenimo – kome je hitnije, ko je manje uplašen, ko više ne veruje u sve ovo... Na kraju ostaneš sluđen i iznova preispituješ svoju odluku – da li je to što još uvek nećeš dati dete u vrtić pametna stvar – i za tebe i za dete.

Svi smo u istom sosuNe mogu, a da ne budem zahvalna što i dalje imam posao, jer sam svesna svih onih koji su bez njega ostali. Zahvalna sam i svojoj firmi koja nam je uvela rad od kuće i pre uvođenja vanrednog stanja u zemlji, pa mogu da radim od kuće i dok su mi deca u kući.Ko je ikad pokušavao da radi od kuće sa decom zna koliko to naporno može da bude – milion prekidanja, serviranja hrane, sređivanja posle wc-a. Milion pokušaja da se dete zabavi, gomila griže savesti i pitanja – da li smo im dali previše crtanog i previše slatkog. I ne znam da li je teže onima koji imaju školarce, pa posle svog posla moraju zajedno sa njima da kontrolišu pređeno gradivo ili onima koji imaju dvogodišnju decu – još uvek malu da se sama zabave i premalu da razumeju svu ovu situaciju – zašto ne idemo nigde, zašto nema vrtića, zašto ne viđaju baku i deku. Svima je teško i svi smo u istom sosu.

I ako je tako da li možemo bar u ovoj situaciji da budemo solidarni – da pustimo prednost u vrtićima onima kojima je to zaista neophodno? Da u vrtić za prvo vreme decu vode roditelji kojima posao zavisi od toga da li ima ko da im čuva dete. Da olakšamo i tim vaspitačima da primenjuju mere i rade u uslovima sa kojima se nikad do sad nisu susreli.Da li možemo mi, kojima je isto teško, ali nije neophodno, i dalje da se strpimo makar nekoliko nedelja od odvođenja dece u vrtić i da pustimo druge da imaju prioritet? Da li možemo mi, roditelji, da budemo pametniji i sami odlučimo sve ono što je, bez kontradiktornih informacija – vlast trebalo da nam preporuči?!