6
Marinko Gavrilov iz Kikinde, preminuo je u 27. godini od raka, a dok se lečio, 2019. ostavio je u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije (UKCS) svoje zamrznute reproduktivne ćelije. Nadao se da će ih iskoristiti posle lečenja, ukoliko ga terapije onemoguće da prirodnim putem postane otac. Kada je shvatio da umire, ćelije je ostavio testamentom majci u nasleđe, kako bi jednog dana, možda, bile iskorišćene, a ona postala baka. Danas im preti uništenje, jer tako nalažu srpski zakoni.
U Kliničkom centru su njegovoj majci Ljubici Gavrilov Građen, prošle godine saopštili da će ove ćelije biti uništene, jer je prošlo pet godina čuvanja, a takav je protokol.
Ona ih je iz tog razloga tužila Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Tražila je da joj omoguće da ove zamrznute ćelije transportuje u drugu kliniku, u kojoj će čuvanje plaćati, sve dok u našoj zemlji ne bude ozakonjeno surogat majčinstvo ili se pojavi žena sa željom da bude oplođena ovom semenom tečnošću, čime bi Ljubica postala baka, a Marinku se ispunila najveća poslednja želja.
Sud je, nažalost, odbacio njen tužbeni zahtev i pretnja da će ono najvrednije što joj je sin ostavio biti spaljeno, sada je gotovo izvesna.
Kada je saznao da boluje od Hočkinovog limfoma, teškog oblika kancera, Marinko je izrazio želju da ostavi svoj reproduktivni materijal na čuvanje u nekoj klinici. Bio je tada student Rudarsko-geološkog fakulteta, a njegova najveća želja bila je da postane tata.
„Rekao mi je: ‚Mama, ja bih hteo nešto da uradim, da ostavim svoje semene ćelije, da nešto ostane iza mene i da ti ne ostaneš sama‘. To su bile reči mog sina. U aprilu 2019. godine, ostavio je svoj reproduktivni materijal u bolnici Jevremova, a kasnije je prebačen u Klinički centar Srbije, jer je kao hematološki bolesnik imao pravo da se u državnoj bolnici njegov materijal čuva besplatno. Tada sam u njegovim očima videla neopisivu sreću”, seća se Ljubica, dok suznim glasom priča kako je krenula u borbu za Marinkovo potomstvo.
U februaru 2022 godine, on je sačinio pismeno zaveštanje pred svedocima, a iste godine je preminuo.
Pročitajte još:
6
0
3
3
“Na osnovu tog zaveštanja dobila sam rešenje o nasleđivanju, kojim su mi predata prava i obaveze iz pisanog pristanka ostavioca, u postupku čuvanja reproduktivnih ćelija i tkiva krioprezervacijom. Dobila sam pismeni pristanak i ovlašćenje da kao majka mogu da preduzmem sve potrebne radnje kod Uprave za biomedicinu, Ministarstva zdravlja, Centra za biomedicinski potpomognutu oplodnju (BMPO), pa i da tražim premeštaj semenih ćelija u drugi centar, čak i da ih premestim izvan Srbije. Rešenje je postalo pravnosnažno 12. juna 2023. godine”, objašnjava Ljubica.
Na osnovu rešenja o nasleđivanju obratila se Centru za BMPO.
„Želela sam da vidim na koji način će se dalje čuvati reproduktivni materijal mog pokojnog sina. Međutim, odmah na vratima Centra, doktorka mi je rekla da se taj materijal uništava i tražila je od mene izvod iz matične knjige umrlih, što nisam htela da joj dam. Tada sam videla da je medicinska sestra na parčetu papira upisivala neke podatke iz pisanog pristanka, pa sam ja na to rekla: ‘Sad verovatno pišete ime i prezime mog Marinka?’. Na šta mi je grubo odgovorila pitanjem: ‘Zašto to vaš sin nije uradio dok je bio živ?’“, i dalje u šoku priča ova neutešna majka.
Uprava za biomedicinu se pozivala na odredbu člana 41, Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji.
“Taj član se, međutim, nije odnosio na Marinkov slučaj. Kako nisam naišla na razumevanje državnih organa, podnela sam tužbu u junu 2023. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Tražila sam da mi se predaju na raspolaganje njegove reproduktivne ćelije radi premeštaja i čuvanja u drugu zdravstvenu ustanovu, jer smatram da na to imam pravo kao oglašena zakonska i zaveštajna naslednica. Razlozi su bili opravdani, jer je u Kliničkom postojala opasnost da materijal bude uništen”.
Nažalost, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu, 5. marta ove godine, njen tužbeni zahtev je odbijen.
“Uz obrazloženje suda da pravo na raspolaganje ovim reproduktivnim ćelijama predstavlja lično, a ne imovinsko pravo lica od kog ćelije i potiču, da je ovo pravo kao takvo neprenosivo i da nije u pravnom prometu. Tako da je sud zaključio da je i moje zaveštanje ništavo, jer je njegova sadržina protivna prinudnim propisima javnom poredku ili dobrim običajima”, kaže Ljubica.
Nada, ipak, poslednja umire.
„Kao majka gajim pravnu nadu, što mi niko ne može zabraniti, da će se možda i kod nas jednog dana, možda i u skorije vreme, BMPO izmeniti i meni dozvoliti da na neki način iskoristim reproduktivni materijal pokojnog sina. Nauka napreduje, živimo u 21. veku. Osnovano se nadam da će se kod nas nekad nešto izmeniti, pa će jednog dana te reproduktivne ćelije moći da se upotrebe. Kod nas je sad nemoguće da postanem baka, ali zato i tražim da čuvam te ćelije na sigurnom i možda se situacija jednog dana promeni. Ne znam kako bih podnela da ih unište, ne smem ni da mislim o tome“, suznim glasom kaže Ljubica.
Da li zakon daje više prava centru za BMPO nego meni kao majci i kao nasledniku, pita ova uplakana majka.
“Jedino što je meni ostalo od pokojnog deteta su lepe uspomene na njega, a nešto što je živo od mog deteta, su reproduktivne ćelije na koje nemam pravo, kako kaže sud. Sve ovo što radim mi daje snagu da živim, a strašno je izgubiti dete. Samo se borim da ispoštujem Marinkovu poslednju volju, da ga ne bih izneverila. Ovo može razumeti samo neko ko je prošao isto. Moj život nema više smisla, mada ja pokušavam da ga nađem i dalje, i nakon smrti deteta, ali verujte, teško je, mnogo je teško“.
U svetu, Ljubičin slučaj ne bi bio usamljen, a ćelije bi pripale njoj.
“Ispratila sam slučaj jedne Španjolke, koja je dobila unuku od pokojnog sina, koji je takođe umro u 27. godini života. Njegova želja bila je da se ostvari kao roditelj, baš kao i Marinko. Ona sada kaže:‘Kad ljubim unuku, kao da ljubim sina’, što je moja želja najveća. Prosto ne znam kakvu bih štetu nanela društvu da čuvam taj reproduktivni materijal u skladu sa zakonom. Da li mene neko pita da li su povrđena moja prava. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava uostalom garantuje pravo na porodični život, na poštovanje moje privatnosti”, naglašava Ljubica.
Podsetimo, na našem portalu od 2022. pisali smo seriju tekstova o Ani Mladenović Marković i Tijani Prizrenac, koje su se na sudu borile da dobiju na korišćenje embrione, koji su zamrznuti u privatnim klinikama, u vreme dok su im muževi bili živi. Nažalost, obe su ostale udovice tokom pandemije, a onda je krenula agonija.
Posle niza presuda i žalbi, od 2021. do 2024., Viši sud je početkom ove godine, doneo revolucionarnu odluku u slučaju Ane Mladenović Makrović, da embrioni pripadaju majci. Njen slučaj menja zakon o BMPO u Srbiji, a koristiće i u svim sličnim kasnijim sporovima, uključujući i Ljubičin.
***
BONUS VIDEO: Vantelesna oplodnja doniranim reporduktivnim materijalom od sada dostupna svima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare