INTERVJU Lazar Maksić: "Studenti su naši učitelji, problem je što smo mi rđavi đaci"

Glumac Lazar Maksić igra Dimitrija Tucovića u pobedničkoj predstavi festivala „Joakim Vujić“ u Užicu – „Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović“, Puls teatra Lazarevac, u režiji Zlatka Pakovića. U ovoj politički angažovanoj predstavi, lik Dimitrija Tucovića inspiriše na preispitivanje i sagledavanje onoga što danas živi Srbija i što studenti žele da učine prošlošću.

Da li nam danas sve ono što je bila ambicija Dimitrija Tucovića, borca za socijalnu pravdu bez koje nema zdravog društva, najviše nedostaje i da li tu borbu imamo u bilo kom segmentu našeg društva danas?

„Ja se nadam da to imamo u ovim mladim ljudima, studentima, koji su spremni da uspostave pristojnost, normalnost i uređeno društvo. To je termin koji se vrlo izlizao, koji vodi u jedan vrtlog misli, a sve su pogrešne jer kada se kaže naše drušvo, mi to nemamo. Jako mi je drago da je gospodin Paković nas koji nismo živeli u tom vremenu najliberalnijeg socijalizma na planeti- jugoslovenskog socijalizma, podseća da smo mi to imali ali smo izgubili zahvaljujući ljudima i strukturama protiv kojih se borio Dimitrije Tucović.

On dolazi iz sela, iz mnogoljudne porodice, iz vere i religije, a pre svega vere njegovog oca i suživota sa svojom braćom i sestrom. Zna šta znači deliti svima podjednako, što želi da sprovede sa svojim narodom, jer smatra da svako dete zaslužuje da jede i uči podjednako. Bori se protiv elitizma, militarizma, nacionalizma a voli svoju zemlju, brani je i umire sa 33 godine, jedan intelektualac čiju širinu ne možemo da sagledamo jer je puno uradio za svoga života“.

Da li se protiv onoga protiv čega se borio Dimitrije Tucović danas bore studenti i sav srpski narod koji im pruža podršku?

„I da i ne. Mi se borimo za pristojnost, za povratak dijaloga, za zbližavanje, opismenjavanje, za suživot sa komšijama druge nacije, vere, jezika… Sa druge strane, nijedna politička struktura koja podržava mlade ljude i koja ima neku viziju, kakvu-takvu, ni u nagoveštajima ne govori o promeni kapitalističkog uređenja i to u svom najgrubljem smislu. Niko nije došao i rekao – Vidite ljudi dobro je da fabrika pripada radnicima, a ovaj aerodrom svima nama, niko od njih ne nudi program socijalne demokratije“.

Da li mi kao društvo baš to priželjkujemo, ali ne umemo da iskažemo, jer nas i predstava podseća na grešku ćutanja? Da li mladi ljudi u kojima vidimo sutra, zapravo znaju koji je to put iako nisu spoznali drugačije vreme?

„Ja lično i moje celo pozorište smatramo da oni treba da budu naši učitelji, zbog čistote koju sa sobom nose, a već i jesu. Problem može biti u nama da smo rđavi učenici. Uvek postoji taj problem u našem narodu – nemoj ti mene da učiš ja sam prošao sito i rešeto, upoznao se sa grkijem životom...“

Studenti se bore protiv iste mašinerije kao Dimitrije Tucović

Da li nas u tome sputava tradicija u smislu kulta glave porodice, vođe društva i predrasuda da je taj neko prvi, najstariji i najbolji i najpametniji?

„To je jedno površno razmišljanje usađeno u naš narod, da se ne vidi i ne sagleda šta to iskustvo sa sobom nosi, da li je to zaista životno iskustvo ili je to broj proživljenih godina. Ja mogu da tvrdim, za neke mlade ljude koje poznajem i vidim da su puni života, da su prethodnih pola godine ili više proživeli i iskusili emotivno i energetski, nešto što ja možda neću doživeti do kraja života. Ja sam spreman da oni budu moji učitelji, zato što nose tu čistotu sa sobom i zato što znaju šta hoće i zato što su složni u tome. Kraj se ne vidi zbog sitnih interesa, zbog nevolje koja ih pritiska, mašinerije koja je dignuta na njih. Ta mašinerija je ista ona protiv koje se borio Dimitrije Tucović, ugnjetavačka, pre svega lažljiva, eksploatatorska. Mislim da su ti mladi ljudi svesni uzroka izmorenih lica njihovih roditelja i dedova koji su izgubili vreme i veru i potrošili se pre svega na kultove ličnosti nekih tipova koji zbrinjavali sebe i one oko sebe“.

Dimitrije Tucović, mlad i uspešan čovek, pravnik i političar koji se borio za pravednije društvo, iz Berlina, gde je otišao da bi doktorirao, vraća se jer je počeo Prvi svetski rat, da bi u njemu učestvovao i branio svoju zemlju. Kako gledate na to da danas studenti takođe žrtvuju svoje obrazovanje za društveni interes dok im se sve to spočitava i nameće krivica da čine suprotno?

„Mislim da je to jedan od svetlih primera njihove borbe. Iskoristiću priliku da citiram gospodina Pakovića – Najviše daju oni koji nemaju, od njih je otkinuta ta godina. Povlačim paralelu između njih i čoveka koji od svojih deset dinara siromahu daje pet. Zaista mislim da najviše daju oni koji nemaju i imaju prava da do kraja života budu ponosni na takvu činjenicu koja deluje lekovito na mene, na ljude oko mene i budi nas iz obamrlosti u koju nas je uvukao elitizam i kapitalizam u najsurovijem bliku“.

Ono što se ističe kao naš istorijski problem, pogotovo danas, su podele. Kako vidite činjenicu da ih zagovara prvenstveno vlast na čelu sa predsednikom koji se tobož jedini bori za Srbiju dok su svi oni koji ga ne podržavaju njeni rušitelji, neprijatelji i izdajnici?

„Bori se za svoju zemlju onaj koji je ne krade, ko poštuje i voli svog brata muslimana, onaj ko brine o slabijem, onaj ko se ne ističe, onaj ko shvata šta je zajednica, grupa koja donosi odluke, koja razume šta je slušanje. Mi imamo primer da određene političke strukture 90-ih godina, kada niko od tih studenata nije bio rođen, ulaze na scenu da bi razbili dijalog. Više se ne bavimo time da li je neko nešto stvarno ukrao, a dokazano jeste, nego se bavim time šta je rekao. Takve strukture su navežbane, rekao bih izdresirane, da ponavljaju iste stvari – vi ne volite svoju zemlju, uništavate Srbiju, a ponavljaju ih samo zato što pisci tih replika znaju da taj tekst ima svoju publiku“.

Ne preispitujemo svoje mitove

Ako se vratimo u početak 20. i poredimo ga sa početkom 21. veka, šta možemo da izvučemo kao zaključak ili naučenu odnosno nenaučenu lekciju tokom jednog veka?

„Nikada nismo posumnjali i preispitivali svoje mitove. Mislim da u našem narodu ima jedna bolećiva sklonost ka jednoj slavnoj prošlosti koja zbilja nije zanemarljiva, daleko od toga. Mislim da to vuče problem da stvari ne ispitujemo, onda je lako zbog burnih istrijskih događaja na takav mentalitet, iako ne volim to tako da zovem, nalepiti kult ličnosti. Tako neko zasedne 20-30 godina i bude jedini u koga ćete verovati, to kolektivno nesvesno je tako usađeno u nas da ga nismo ni svesni.

Paralela koja može da se povuče i da iz onog doba prenesemo u ovo, kroz lik Dimitrija Tucovića i njemu sličih, je to da studenti prenose disciplinu, organizovanost, dobrotu, ljubav, želju za sopstvenim usavršavanjem, nenametljivost i stvarni osećaj za zajednicu. Niko se nije istakao, što mnogi zameraju, svi su vođe protesta i ako nisu svi onda oni pristaju na neki umanjeni kult, samim tim vrlo kratkotrajniji“.

Koliko je važno da mi kao narod gradimo budućnost na kultu naše zemlje, ljubavi prema njoj i želji da joj pripadamo i u njoj zadovoljni živimo?

„Kamo sreće da je naša zemlja kult ličnosti, da je kult majke koju stvarno volimo, a ne da potežemo njeno ime kada nam to odgovara i da druge optužujemo da je gaze, prljaju i šta već. Sramno je optuživati studente koji nemaju ništa osim svog znanja i dobrote, da su neki rušitelji i slično, kad oni bude ono što je zaspalo pre 30 godina. I čobanina, i kolegu studenta, oca, majku, glumca, pekara, mesara...oni pozivaju“.

Šta govori podrška koju studenti dobijaju prolazeći kroz republike bivše Jugoslavije, kakvu su nam poruku poslali i iz Novog Pazara? Da li je reč o snazi zajedništva i prihvatanja razlika?

„Mi kao pozorište smo imali sreću da, radeći dve predstave sa pozorištem u Novom Pazaru, osetimo specifičnost te teritorije i dobrotu tih ljudi, iskrenost i čestitost, na šta se ne ostaje ravnodušan. Pazar je jedan fenomenalan događaj zato što razne trovačke nacionalističke politike, mnogi mladi, uključujem i svoju generaciju i one starije i mlađe, su imali priliku da budu otrovani pričom da su neki drugi narodi manje lepi, manje dobri i manje pametni“.

Zašto Trg Nikole Pašića, a samo Ulica Dimitrija Tucovića

Kako smo kao narod došli u situaciju da na takav način gledamo svoj identitet i integritet?

„ U razgovoru sa jednim prijateljem sam se pitao zašto Trg Nikole Pašića, a samo ulica Dimitrija Tucovića, iako je Trg Slavija bio trg Dimitrija Tucovića? Onda sam shvatio vrlo jasno da su oni politički neprijatelji, Nikola Pašić je miljenik mnogih režima, čovek koji pokreće zavojevačku politiku i militarizam u osvajanje Albanije od strane srpskog naroda i srpskog vojnika koji je uvek brinuo samo o svojoj slobodi. Sada ide da svoju čizmu stavi u neku drugu zemlju i da je učini svojom kolonijom, što mislim da ne pripada mentalitetu i načinu razmišljanja tadašnjeg srpskog seljaka. To je čovek koji je oterao u smrt pet hiljada mladića koji su ostavili svoje živote uglavnom na severu Albanije. Sa druge strane imamo Dimitrija Tucovića, koji je protiv svega toga. Mi imamo mnoge Pašiće posle Pašića koje smo prihvatili jer su pričali neke priče, lepe, manje lepe i strašne a na sve morbidniju poriču smo se više hvatali i gradili svoju umišljenu superiornost nad drugima. Mislim da studenti to ukidaju jer nisu otrovani takvim likovima, ništa im ne znače ti huškači, oni su iznad toga, to se vidi“.

Dimitrije Tucović bi danas bio uz studente

Možemo li danas da obujemo cipele onih koji su se u prošlosti borili za prave vrednosti i kroz njih spoznamo pravi put?

„Mislim da je to jako teško u našem svakodnevnom životu, modernom i ciničnom dobu. Mi imamo mnoge stranputice, imamo višak tehnologije, višak misli a nedostatak akcije. Skloni smo da stvari posmatramo površno, a da to ne bi radili, morali bi stvarno da upoznamo Dimitrija Tucovića i vidimo ko je bio, šta je sve znao, kako je do toga došao, kako su tekli njegovi dani i šta je bio preduslov za njegovu političku borbu, tako sadržajan život okončan u mladim godinama. Mi danas živimo sa puno prepreka da bismo se zapitali nad takvim velikanima, hoćemo da nam se to sažvaće a sažvakano nije dobro, jer nema dubinu koju su takvi ljudi imali radeći i verujući u rad i znanje. Verujem da bi se Dimitrije Tucović i danas borio i ekspresno uklopio u trenutne prilike, u tehnologiju i da bi se razumeo sa studentima“.