Svaki dan, tokom nekoliko meseci, po malo sam kašljala, a onda sam se jedno jutro probudila i pljunula krv i tako u narednih pola godine, koliko je trajala moja potraga za dijagnozom – rak pluća, četvrta faza, poslednja. Kad su mi rekli šta imam, odmah sam sebe videla „negde okačenu“. Pala sam, ali sam i ustala, nisam se predala. To je bilo pre četiri godine i evo još sam ovde, borim se, priča za Nova.rs Mira Smiljanić (57), iz Beograda, koja od 2020. prima savremenu imunoterapiju, koja je zaustavila progresiju najsmrtonosnijeg kancera – na plućima.
Pročitajte još:
Mira je do 2013. pušila jednu paklu cigareta dnevno, a onda je prestala i od tada vodi, kako kaže, zdrav život. Međutim, 2018. godine, počinje da kašlje…
„Pre devet godina prestala sam da pušim. I onda 2018. javlja se jedan simptom, kašalj, na koji nisam mnogo obraćala pažnju. Trajalo je nedeljama, kašljucala sam po malo svaki dan. Onda sam sve češće osećala bol u ramenu. To sam pripisala pranju sudova, kućnim poslovima, od kojih inače bole leđa, noge, ramena… Tek kasnije sam saznala da je to jedan od simptoma raka pluća. Onog dana kad sam pljunula krv, zabrinula sam se. Prvo sam pomislila da je iz nosa, pa da je neka prehlada, ali to se ponavljalo. Morala sam da proverim šta se dešava i otišla sam kod lekara“ priča Mira, kako je krenula njena potraga za dijagnozom.
Ni na trenutak nije pomislila da je ozbiljno bolesna.
„Nisam izgledala kao obolela osoba. Ljudi koje sam kasnije upoznala u bolnici, bili su žuti u licu ili bledi kao krpa, a ja sam sasvim normalno delovala, čak zdravo. Ko bi rekao da imam najteži oblik raka na svetu. Muke su postale još veće kad sam krenula da obilazim lekare u potrazi za dijagnozom. To je bilo stvarno strašno. Šetali su me od ambulante do ambulante, od šaltera do šaltera tokom šest meseci. Lutala sam od lekara do lekara, koji nisu mogli da ustanove šta mi je, a sve vreme sam pljuvala krv. Pojedini lekari su mislili da imam anemiju i davali brojne druge dijagnoze. Onda su na snimku videli senku, i posumnjali na težu upalu pluća, sve dok nismo stigli do prave dijagnoze. Najvažnije je imati lekara koji ume da prepozna simptome bolesti i brzo postavi dijagnozu, jer je vreme ključno za kancerogene pacijente“ naglašava naša sagovornica.
Konačno je stigla do VMA.
„Tamo sam uradila bronhoskopiju, koju su mi prethodno radili i u Kliničkom centru Srbije, gde ništa nisu videli. Na VMA su međutim otkrili problem i postavili dijagnozu. Zadržali su me u bolnici. Dijagnostikovan mi je tumor na plućima. Operisali su mi jedan režanj, a potom sam primala hemioterapiju. Tokom 2019. sam završila i stigao je red na skener. Pokazao je da se karcinom vratio, odnosno da je sve vreme tu i da sam u četvrtom stepenu, u terminalnoj, završnoj fazi najteže bolesti. Sebe sam odmah videla ‚negde okačenu‘“ priča Mira, kojoj je tokom lečenja najveća podrška bio suprug, ali i njeni sinovi i unuče.
Na veliku sreću i iznenađenje, ubrzo je došlo do preokreta situacije.
„Razni stručnjaci, lekari, odjednom su se stvorili oko mene, tražili da radim neke analize, testove, a potom su mi objašnjavali da postoje druge terapije, i da se moje ćelije poklapaju, a samo nisam bila sigurna sa čim, ništa ih nisam razumela. Na kraju sam shvatila da je reč o savremenoj terapiji, koja na VMA, u to vreme, 2020. nije postojala. Moja sledeća stanica bila je kod doktorke Natalije Samardžić, na Klinici za pulmologiju u KCS, koja me je uvela u program imunoterapije. Bila sam oduševljena! Prvo oduševljenje bilo je što to nimalo ne boli, što nisu u pitanju velike flaše kao za hemioterapiju, a onda još važnije, čim primite lek idete kući. Posle terapije nije mi bilo muka, nisam imala vrtoglavice, otvorio mi se apetit, osećala sam se sjajno i stalno sam se pitala da li je ovo realno. Nema opadanja kose, što sam imala sa hemioterapjiom, kroz koju sam prošla u četiri ciklusa. Inače, skener koji sam radila na VMA, pokazao je da imam recidive kancera, tumore na levom i na desnom plućnom krilu, da imam trombozu i sve što sam mogla da dobijem, ja sam dobila kao posledicu raka. Imunoterapija je međutim zaustavila širenje bolesti, a ja uz te lekove normalno živim, kao da sam zdrava“ kaže Mira, koja već dve godine prima imunoterapiju.
Ipak, navodi da je strašno što 95 odsto ljudi koji su na terapiji, leče se u četvrtom stadijumu raka pluća, i dalje puše.
„U pauzama izađu ispred bolnice da zapale. Kad ih pitam zašto, odgovaraju: ‚Ja sam ga dobio, pa sam ga dobio‘. To da li će da produže malo život, ništa im ne znači. Ne žele sebi da uskraćuju zadovoljstvo, ali to je sebično prema bližnjima, kojima je stalo i koji pate zbog nas i naše bolesti, a mi ne smemo biti bezobzirni, već smo dužni da se borimo svim snagama, do kraja“ naglašava Mira.
Bez obzira na nove lekove, plašila se koronavirusa i bila je sigurna da će umreti, pa je rasprodala sve što je imala.
„Imala sam ogroman strah od korone. Mislila sam da ću sigurno da umrem, jer nema šanse da me zaobiđe. Čitala sam da je stopa preživljavanja kancerogenih pacijenata maltene ravna nuli, ako obole od kovida. Onda sam prodala stan, zlato koje sam čuvala celog života i sve što sam imala. Novac sam podelila sinovima i pomirila se sa smrću. Međutim, još sam ovde, a pandemija prolazi“ sa osmehom kaže ova heroina.
Nadala se Mira da postoji šansa da je novi lekovi vrate u treći, pa u drugi, i na kraju u prvi stadijum bolesti, sve do potpunog izlečenja, ali…
„Objasnili su mi da je to nemoguće, da nikada neću biti skroz zdrava. Sad su mi dobri rezultati, ali bili su dobri i ranije, iako je skener pokazivao cirkus. U meni sve stoji, rak je tu, ali ne raste, ne menja se. Imam faze kada padnem psihološki, ali stalno se dižem. Zdrava sam, a nisam zdrava. Ne osećam se loše, a znam da sam bolesna, to je apsurd. Ipak, drago mi je što mi savremeni lekovi produžavaju vreme na ovom svetu i čine ga kvalitetnijim, što mogu normalno da se ponašam. Briga me više za sve, za prašinu, za čišćenje, za novac, idem da šetam, da se družim, da dišem, da uživam u životu dok sam još tu“ poručuje Mira, dok nastavlja da se osmehuje.
U sebi nosimo atomsku bombu
Onkološkim pacijentima u svim bolnicama neophodan je psihijatar.
„Psihoterapija, razgovor sa stručnim licem potreban je svima koji se leče od raka. Na Institutu za onkologiju postoji psihijatar, ali čini mi se, samo tamo, a potreban je svim klinikama na kojima se leči kancer. Mi u sebi nosimo atomsku bombu, koja svakog časa može da eksplodira. To je ogroman teret i pritisak na psihu. Potrebno nam je da razgovaramo sa nekim, da nam se pruži psihološka pomoć u kriznim momentima kojih je mnogo“ kaže Mira Smiljanić, koja se i danas hrabro bori sa rakom pluća.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare