Minimum 10 poziva dnevno dobijemo od parova i žena bez partnera, koji nam se obraćaju povodom prijave za VTO sa doniranim ćelijama. Za te ljude ovo je najlepša vest, koja pruža šansu da postanu roditelji, ali nemoguće je da se ne obaziru na zle jezike o promeni ‚srpskog genoma‘, koji ih demorališu i plaše, priča za Nova.rs Marijana Arizanović, iz Udruženja “Šansa za roditeljstvo”. Iako interesovanje za donirane reproduktivne ćelije, koje u Srbiju uskoro stižu iz Španije i Danske, raste iz dana u dan, sve su učestalije i predrasude i osude dela domaće javnosti, koji pričama o „poremećaju srpskog genoma“ obeshrabruje i traumira ljude kojima je ovaj proces vantelesne oplodnje (VTO), jedina šansa da dobiju decu.
Pročitajte još:
Početkom januara, direktorka Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) Sanja Radojević Škodrić, izjavila je da se od 10. decembra 2022. do januara 2023., oko 350 parova, među kojima su i žene bez partnera, prijavilo za vantelesnu oplodnju sa doniranim reproduktivnim materijalom.
„Ne znamo koliko je tačno ljudi do sada ušlo u proceduru, ali činjenica je da bar 10 poziva dnevno dobijemo od parova i samih žena, koji žele da se prijave za donaciju reproduktivnog materijala. To je pokazatelj da u Srbiji ima mnogo ljudi koji ne mogu da dobiju decu prirodnim putem, većina je pokušala VTO više puta, godinama su se mučili i nisu uspeli, neki su otišli u inostranstvo, dok mnogi nemaju mogućnost da plate donirane ćelije, pa je ovo za njih velika i jedina šansa. Posle ovakve vesti, da će im besplatno biti omogućena donacija i procedura o trošku države, odjednom su se pojavili oni koji žele da sabotiraju napore da se tim parovima i ženama pomogne, i da im unesu strah i bojazan od toga, šta ih čeka ako ovim putem dobiju dete“, priča Marijana.
Umesto da javnost, ljude koji imaju problem sa začećem, ohrabri i pruži im podršku, mi ih demorališemo i plašimo.
„Naše Udruženje je prva stanica za one koji ne znaju koje analize treba da pripreme, gde da se prijave, šta im je potrebno od papirologije da bi dobili donaciju. Oni nas zovu za sva tehnička pitanja, ali ne propuste da iznesu sve strahove i traume koji ih opsedaju zbog procedure. Priče o promeni ‚srpskog genoma‘ utiču negativno na ove ljude, u smislu da ih plaše. Njima je dovoljno teško što su svesni da nemaju svoj reproduktivni materijal, što se suočavaju sa činjenicom da ne mogu svojim ćelijama da dobiju dete, a onda se pojave neki ljudi koji ih osuđuju što uopšte pokušavaju. Iz straha od osuda, ti parovi i žene bez partnera, zatvaraju se prema okolini. Zbog priča da će njihova deca ‚uticati na promenu srpskog genoma‘, prestali su o tome javno da govore, kriju se od najbližih, od prijatelja, porodice, od onih kojima treba da se povere. Ne žele da trpe osudu, niti da svoju decu, ako uspeju da ih dobiju, izlažu napadima, da su nekakva ‚čudovišta‘. Plaše se reakcije kada jednog dana odgovore na pitanje upućeno njihovom detetu:‘Čiji si ti mali ili mala?‘ Zašto bi neko o tome pričao u Srbiji, kad danas, u 21. veku, postoje ovolike predrasude“, priča Marijana.
Ljude treba da ohrabrimo, da ih podržimo u naporu da dobiju decu.
„Parove i žene koji se javljaju treba da osnažimo, jer njima je i bez priča o ‚genomu‘ već dovoljno teško. Nisu oni samo u problemu zbog reproduktivnog materijala i mučenja sa VTO procesma, već godinama trpe pritiske okoline i nerazumevanje, a ove donacije otvaraju moralna i etička pitanja, u kojima treba da im pomognemo“, naglašava Marijana.
Donirani reproduktivni materijal nije garancija začeća.
„Posle javnih osuda, pitanje je koliko bi i naši ljudi donirali svoj materijal, ako bi im država to platila. Ljudi nas zovu i pitaju ‚Da li postoji način da neko sazna da je njihovo dete dobijeno iz doniranog materijala?‘, eto toliko su uplašeni. Nama u Srbiji treba nacionalna kampanja da ljudi shvate da u ove VTO procese ne ulaze samo žene od 45 godina, koje su odlučile da rađaju, već ima mnogo mladih ljudi, kojima posle mnogo godina nije uspela VTO i donacija im je jedina šansa. Tu ima mnogo onih koji nisu imali novca za VTO i donirane ćelije u inostranstvu, a ima i onih koji su započeli procedure u drugim zemljama, pa bi da nastave ovde. Njima niko ne garantuje da će uspeti da dobiju dete, ali zašto da im uskratimo tu mogućnost“, kaže naša sagovornica, koja sa parovima iz Srbije svakodnevno razgovara i ohrabruje ih da se prijave za ovu VTO proceduru.
U prijavama, parovi i žene bez partnera, određuju brojne kriterijume za donaciju.
„Prijave idu preko E-uprave, žena mora da se registruje, bilo da je u paru ili sama, potom u polju ‚usluge‘ pronađe VTO i ponuđenu uslugu. Ona čekira Klinički centar, nakon čega joj stiže poruka sa ponuđenim terminom koji može da prihvati ili da odbije. Prijavljeni biraju privatnu ili državnu kliniku u kojoj će raditi proceduru. Oni prvo odlaze na Komisiju, koja kada završi, traži donore koji odgovaraju biranim kriterijumima, a bira se krvna grupa, boja kose, očiju i tome slično“, objašnjava Arizanovićeva.
Najčešća pitanja vezana su za donirani materijal.
„Pitaju nas koliko je taj reproduktivni materijal proveren, ko su ljudi koji se javljaju da budu donori. Važno je da svi znaju da svako ko želi da bude donor prolazi kroz brojne, detaljne medicinske analize, pre nego što materijal bude prihvaćen u banci reproduktivnih ćelija. Samo jedan par iz Srbije dobija ćelije od jednog donora, tačnije ne može više ljudi u našoj zemlji dobiti materijal od iste osobe. Sve je potpuno besplatno za one koji ispunjavaju uslove. Uveliko se već zakazuju i održavaju ove Komisije, pa sa nestrpljenjem očekujemo da počne uvoz sperme i jajnih ćelija, da zaživi donacija onako kako treba i da dobijemo prve bebe iz doniranog materijala“, uz osmeh kaže Arizanovićeva.
Podsetimo, svaki šesti par u Srbiji leči se od steriliteta, a prema nezvaničnim podacima, oko 500 parova godišnje odlazi u inostrane klinike, gde minimum 5.000 evra plaćaju donaciju reproduktivnih ćelija. Naime, srpska banka reproduktivnih ćelija u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj, već skoro četiri godine je potpuno prazna. Zbog sve više parova koji se bore sa začećem, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je krajem 2022. najavio da će u našu zemlju od ove godine stizati reproduktivne ćelije iz Španije, a kasnije i iz banaka drugih država. Ćelije će biti na raspolaganju parovima i ženama bez partnera iz Srbije, dok će za svaki postupak iz budžeta biti izdvojeno 7.000 evra. Ovaj novac namenjen je za transport materijala, proceduru doniranja i postupak vantelesne oplodnje (VTO), ali i nadoknadu za donora ili donorku koji su u Španiji dali svoj uzorak.
“U ovom trenutku započeti su postupci sa domaćim doniranim materijalom, a sprovedena je i sva procedura i odobren uvoz jajnih ćelija iz Španije, tako da se čeka njihova isporuka Srbiji do kraja ovog meseca“, izjavila je početkom januara dr Radojević Škodrić, direktorka RFZO.
Ona je navela da je do sada potpisan ugovor sa tri banke reproduktivnih ćelija, jednom iz Španije i dve iz Danske, kao i da su u toku pregovori sa jednom češkom.
Govoreći o potrebi za „uvozom reproduktivnog materijala“, Radojević Škodrić je rekla da Srbija ima svoju banku, ali da je interesovanje bilo „gotovo nikakvo“, odnosno da je za tri i po godine njenog postojanja uzeto pet uzoraka od muškaraca i da nije uzeta nijedna jajna ćelija.
Nažalost, izjave članova Pokreta Dveri, da „ako parovi budu dobijali decu vantelesnom oplodnjom sa doniranom materijalom uvezenim iz Španije i Danske, promeniće genom budućih naraštaja u Srbiji“, izazvale su lavinu komentara, koji su, delimično, pokrenuli osude i napade na ljude koji se odlučuju na ovu vrstu VTO procedure.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare