Kako samohrana majka i vaspitačica živi sa 45.000 dinara

Sreća pa je tu i Silvinijina majka, penzionerka - zahvaljujući njenoj finansijkoj podršci uspeju da jednom mesečno sebi priušte i neko uživanje."Bioskop ili pozorište jednom mesečno - to je sav nazovi luksuz luksuz koji sebi uspemo da priuštimo", priča nam Silvija."Čim stigne plata odmah idem u 'ogromne' nabavke hrane - u neki hipermarket, tamo je jeftinije. Tu se naponi korpa, ali to se brzo potroši i pojede - ručak za ručkom. Malo piletine, mlevenog mesa, malo povrća, malo testenina i to je to. Dobro, mora i nešto slatko, kakav bi bio život deteta bez toga. Ipak, uvek na kraju meseca ostanem bez para i onda pomaže mama", iskrena je naša sagovornica.Priznaje da je za zimsku jaknu koja je koštala 7.000 morala da štedi. Volela bi da ide na jogu, ali to bi več bio "preteran luksuz"."O nekom kratkom vikend putovanju ne smem ni da razmišljam", tako živi vaspitačica koja se timm ozbiljnim i odgovornim poslom bavi već 10 godina.Luksuz je, priča nam ona, i nešto što bi trebalo da bude potpuno normalno."Bolji šampon i balzam za kosu, farbanje, frizer šminka - to nije luskuz, to su normalne stvari, da se žena neguje i vodi računa o sebi. Ubedili su nas da je sve mimo hrane luksuz", objašnjava Silvija.Na kraju, ova vaspitačica priznaje da zbog toga što posao koji radi nije dovoljno plaćen,  a izuzetno je naporan i odgovoran, razmišlja da ga promeni. Problem nije samo to što je plata mala, već i to što u privatnom vrtiću u kojem radi ne zna kada će ta plata da stigne i iz koliko delova. Posao u državnoj predškolskoj sutanovi je misaona imenica - to je, tvrdi naša sagovornica, nedostižno."Obožavam svoj posao, ali razmišljam da ga promenim za nešto drugo, manje zahtevno i naporno. Umorila sam se. Ne želim nikoga da ponižavam i vređam, ali dostavljač hrane može da dobije platu i do 100.000", zaključuje Silvija.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram