Kada se zajednice ujedine, a država ostane podeljena

Dugogodišnja podeljenost islamske zajednice u Srbiji nije bila samo pitanje različitih verskih autoriteta, unutrašnje organizacije i sedišta. Ona je vremenom postala i političko pitanje, sa svim posledicama koje nastaju kada se državna administracija i politički interesi umešaju u odnose unutar jedne verske zajednice.

Zato je Povelja o ujedinjenju dve islamske zajednice, potpisana u Novom Pazaru 14. avgusta ove godine, predstavljala mnogo više od institucionalnog dogovora. Bio je to pokušaj da se prevaziđe višegodišnja podeljenost i da se odgovornost za budućnost Islamske zajednice vrati onima kojima i pripada – samim vernicima i njihovim legitimnim verskim predstavnicima.

Međutim, usledio je neobičan obrt. Država je i nakon potpisivanja Povelje nastavila da kao jedinu zvanično registrovanu priznaje Islamsku zajednicu Srbije sa sedištem u Beogradu. Ministarstvo pravde je to potvrdilo i svojim dopisom iz septembra.

Tako smo došli do paradoksalne situacije: verske strukture pokušavaju da prevaziđu podele, dok državni administrativni okvir ostaje vezan za raniju institucionalnu stvarnost.

Naravno, pitanje pravnog kontinuiteta, registracije i zastupanja nije jednostavno administrativno pitanje. Ono ima svoju istoriju i pravnu složenost. Ali upravo zato država ima obavezu da postupa nepristrasno, transparentno i u skladu sa zakonom, a ne da svojim odlukama postaje faktor koji produbljuje postojeće podele.

Sekularnost države ne znači njenu ravnodušnost prema slobodi veroispovesti. Naprotiv, ona podrazumeva obavezu da svim verskim zajednicama obezbedi ravnopravnost i autonomiju. Država ne treba da bira verske autoritete, da određuje koji su joj predstavnici prihvatljiviji niti da verske institucije posmatra kroz prizmu političke korisnosti.

Jer, kada vlast počne da razlikuje podobne i nepodobne verske predstavnike, ona ne štiti sekularizam. Ona ga obesmišljava.

Sandžak je, pritom, mnogo složeniji društveni prostor nego što ga politički centri moći u Beogradu često zamišljaju. To nije ničiji politički posed, niti zbir biračkih glasova koji se može trajno kontrolisati posredstvom lokalnih autoriteta. To je prostor snažnog istorijskog, kulturnog i verskog identiteta, ali i unutrašnjih razlika, različitih pogleda na svet i sve izraženije potrebe ljudi da sami odlučuju o svojoj budućnosti.

Upravo zbog toga ne bi trebalo potcenjivati značaj procesa koji se odvijaju unutar Islamske zajednice. Ujedinjenje nije samo institucionalno pitanje. Ono može biti i važan doprinos društvenom poverenju, prevazilaženju istorijskih opterećenja i boljem razumevanju između ljudi različitih identiteta.

Za Srbiju bi to moralo da bude razlog za podršku, a ne za političku nelagodu.

Posebno u društvu u kojem se toliko govori o evropskim vrednostima, ljudskim pravima i građanskoj ravnopravnosti. Jer se demokratija ne meri odnosom vlasti prema onima koji je podržavaju, već odnosom prema onima čiju autonomiju ne može ili ne želi da kontroliše.

Na kraju, pitanje Islamske zajednice nije samo pitanje muslimana u Srbiji. To je pitanje karaktera države u kojoj svi živimo. Ako država ne ume da poštuje autonomiju jedne verske zajednice, teško je očekivati da će dosledno poštovati autonomiju građana, institucija i društva u celini.

Možda je zato najvažnija pouka ovog slučaja upravo u jednostavnoj činjenici: država ne mora da upravlja svime da bi bila snažna. Ponekad je njena najveća snaga u tome da zna gde prestaje njena vlast.

Jer vera pripada ljudima, a država bi, konačno, morala da pripada svim svojim građannjima.