INTERVJU Jovana Maletić, autorka filma sa svedočenjima studenata koji su preživeli brutalne napade: “Bili su bukvalno na ivici života i smrti”

Koji je tvoj najjači utisak iz filma? Koji segment bi izdvojila?

Moj najjači utisak jeste to na koji način ti mladi ljudi gledaju na ono što im se dogodilo i kroz šta su prošli. Oni ne žale sebe, ne plaše se i ne kaju se što su došli u situaciju da im "životi vise o koncu". Ono što mi je reklo svo četvoro studenata sa kojima sam razgovarala jeste: "Ne video ovo kao svoj lični problem i ličnu borbu" i "Nakon svega, imam još veći motiv da se i dalje borim za pravdu u zemlji kojoj živim"

Koliko su za tebe bile stresne priče koje si čula?

Ne mogu sebe u toj situaciji da stavim u prvi plan, budući da sam bila svesna da moja želja da ostvarim ovaj dokumentarni film na neki način podrazumeva ponovnu traumatizaciju četvoro studenata jer se kroz razgovor vraćaju u te strašne trenutke. Ali smo se zajedno složili da su njihove priče važne kako za celokupnu javnost, tako i za novinarsku profesiju koja ima dužnost da ovakva svedočanstva beleži.

Koliko je studentima bilo teško da se vraćaju na traumatična iskustva kroz koja su prošli?

Bilo im je izuzetno teško i moram priznati da niko od njih četvoro nije pristao na prvu. Vodili smo duge razgovore, sa nekima od njih sam se i viđala nekoliko puta kako bi stekli poverenje u mene. Na kraju je prevagnulo to što su hteli želeli da moja ideja o njihovoj zajedničkoj priči zaživi i da niko od njih ne izostane u tom filmu.

Kako gledaš na studentsku borbu i jesi li možda očekivala da se sve ovo ranije završi?

Mislim da je manje važno kako ja kao pojedinac gledam na studentsku borbu. Važnije je to da ja kao novinar imam dužnost i obavezu da tako masovnu i dugotrajnu pobunu jednog važnog dela našeg građanstva pratim i beležim. Ovoga puta odlučila sam da tome pristupim iz ovoga ugla jer mislim da niko ne sme biti životno ugrožen zbog svog prava da iskaže mišljenje, a njih četvoro su i bukvalno bili na ivici života i smrti.

Veruješ li da njihove žrtve nisu bile uzaludne?

Ono što se njima događalo svakako je dovodilo do novih pobuna njihovih kolega i građana i na neki način uticalo na dalji razvoj atmosfere u društvu. Nakon razgovora sa njima, shvatila sam da će biti potrebno još dosta vremena da svoje lične traume vezane za te događaje u potpunosti prevaziđu, ali sama činjenica da su bili spremni da o njima javno govore pokazuje da su na dobrom putu.

Šta naredne generacije mogu da nauče iz ovog filma?

Ovo je važan dokument jednog vremena. Kao mlada novinarka, gledala sam dokumentarce kolega iz ratnih devedesetih kao i petoktobarskih promena i to mi je pomagalo da shvatim društveno-politički trenutak u kom se tada živelo. Zato ovo vidim i kao svoju dužnost prema mlađim kolegama ali i budućim generacijama koje dolaze.