“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način”, poznati je početak romana “Ana Karenjina” ruskog klasika Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Sve porodice čija mlađarija živi i radi po belom svetu liče jedna na drugu. Tako sam razmišljao, dok sam preksinoć na beogradskom aerodromu čekao Mirinu i moju najmlađu ćerku Marinu i naše unuke Petra (13 i po) i Filipa (uskoro 12), koji već šest godina žive u Dubaiju.

Oko mene dvadesetak što deda, što baka, neki sami, neki u paru, sa istim pogledom čežnje kad god se otvore automatska vrata posle pasoške i carinske kontrole, ista cika i zagrljaji, isto odmeravanje koliko su ta deca porasla… “Nisam ih poljubila dve godine”, kaže mi sapatnica (čekala sina, snaju i dve unučice), koja me je pitala “da li su sad na aerodromu obavezne maske”.

Zbog korone preskočeno leto 2020. i namerno izbegnuto “nisam ih videla” (jer smo, zahvaljujući viberu i društvenim mrežama, skoro u svakodnevnom kontaktu) dodatno pojačavaju utisak da sve takve porodice liče jedna na drugu. Drugo je pitanje koliko su srećne…

“Srećne porodice karakteriše ljubav, a ona je posledica poverenja i poštovanja. Posledica ljubavi je zdravo zajedništvo, što znači da srećne porodice ostaju u kontaktu zato što njihovi članovi to žele”, napisao je ne tako davno Mirko Mitrović, osnivač roditeljske zajednice “Prvi put sa ocem” i organizator mnogobrojnih kampova, humanitarnih akcija, splavarenja…

Kontakt je, svakako, važan, posebno ako su naši najmiliji na nekim udaljenijim destinacijama, ali pravu sreću čini uverenje i onih koji čekaju i ispraćaju i onih koji dolaze i odlaze da su im druga i treća generacija na nekom boljem mestu. Da tamo mogu da rade i zarade, da im se deca školuju za svet a ne za „motače kablova“, da im budućnost nije politička parola za jednokratnu upotrebu, da im pravila života, moral i etičke standarde ne diktiraju rijalitiji…

Kako oni sa kurvama, tako i oni „informativni“!