4
Rad u namenskoj industriji se i dalje, u opšte siromašnom društvu, predstavlja kao privilegija, zbog relativno visokih plata. Da sem prava na zaradu, o drugim pravima radnika nije moguće govoriti pozitivno, svedoči jedan od zaposlenih u fabrici namenske proizvodnje „Prvi partizan“ u Užicu. Baš zbog toga, za Nova.rs govori anonimno, jer bi u suprotnom sankcije bile neizostavne. Novootvoreni pogon na Beloj Zemlji, u koji je izmešten podzemni deo fabrike u Užicu, kako kaže, samo estetski izgleda bolje jer nije pod zemljom, svi ostali uslovi su sramni. Misli da se sve čini radi obesmišljavanja i prodaje namenske industrije.
Na pitanje šta za radnika sa višegodišnjim radnim stažom u namenskoj proizvodnji znači ta grana industrije, naš sagovornik kaže da su uslovi bili nekada dosta teški, da se vremenom položaj radnika poboljšavao ali da se poslednjih godina sve usmerava u pogrešan pravac kako bi se sve obesmislilo, a pre svega uložen trud radnika.
„Sve je podređeno proizvodnji i normi, a sluha za osnovne ljudske potrebe nema. Od kraja avgusta, od kada je pogon izmešten na Belu Zemlju, oko 150-200 radnika, u jednoj smeni, na posao putuje organizovanim prevozom i to najčešće jednim autobusom, pa nema mesta ni za stajanje. Odmah nam je rečeno da zbog bezbednosnih razloga ne možemo da koristimo mobilne telefone, da garderoba mora da bude van pogona što znači da osam sati mi ostajemo bez kontakta sa porodicom“, kaže sagovornik zaposlen u „Prvom partizanu“, fabrici oružja koja je na prvom mestu po broju ugovorenih izvoznih poslova.
Priča tek počinje jer je, kako kaže, garderoba u kojoj ostavljaju svoje lične stvari udaljena je skoro kilometar od pogona, pa taj put nije uvek lako preći. Pogotovo će biti teško u hladnim danima koji dolaze.
4
0
1
„U garderobi ostavljamo sve svoje stvari, oblačimo radničke majice kratkih rukava, tanke mantila, radnu obuću i krećemo stazom do pogona, po bilo kakvim vremenskim uslovima. Za ovo kratko vreme se dešavalo da po najvećem nevremenu, dok je padao grad veličine jajeta, mi smo morali da trčimo da ne bi zakasnili na autobus, koji nas neće čekati jer niko neće javiti, a i nemamo nikakvu nadstrešnicu da se sakrijemo. Niko nije imao kišobran jer ništa ne sme da ponese, svi koji su ušli u autobus su bili mokri bukvalno do gole kože, takvi su došli kući. Isto su prošli i radnici druge smene koji su isto tako mokri radili čitav dan. Mnogo žena je posle toga otišlo na bolovanje, a one koje nisu mogle da rade mokre, taj dan su nadoknadile danom od odmora. Oni koji su molili da im se bar obuća zameni, takođe nisu naišli na razumevanje nadređenih“.
Kaže da uslovi postoje da privatni automobil, taksi vozilo ili autobus dođe u krug fabrike, ali rigidna pravila to ne dopuštaju. Za menadžment ta pravila ne važe, za njih je ulazak u pogon vozilom sasvim legitiman, tvrdi naš sagovornik. Dolazak u novi pogon, umesto boljih uslova, doneo je samo nova pravila.
„Čim smo se preselili ukinuli su nam dve pauze koje su postojale godinama. Ventilacije su letos bile nenormalne, to je toliko duvalo da nije bilo podnošljivo raditi sa takvim strujanjem hladnog vazduha a kada izađemo napolje sačeka nas više od 40 stepeni. Menza je daleko kao i garderoba pa pauza za obrok prođe u hodu. Što se godišnjeg odmora tiče on je delom kolektivan i zavisi od planova proizvodnje. Nova godina i Božić se spajaju, hteli mi ili ne, to nam se računa u odmor. Ako želimo mimo toga da koristimo preostale dane odmora, moramo unapred da najavimo razlog, a velike su šanse da nas odbiju“, dodaje naš sagovornik.
Ono o čemu se letos pričalo u gradu na Đetinji je onesvešćivanje radnika u gradskom pogonu, kada kolima Hitne pomoći nije bilo dozvoljeno da prđu fabrici. Kasnije se ispostavilo da je došlo do trovanja hemikalijama, ali o tome niko nije želeo da govori, pa ni žena čije je zdravlje bilo ugroženo. Našeg sagovornika pitamo, koliko su takvi slučajevi česti.
„Dešava se, i za ovo kratko vreme u novom pogonu se dva puta desilo. Dosta je žene sa hroničnim bolestima stečenim u ovom poslu, dosta je ljudi koji teško hodaju jer ih je povredio viljuškar na poslu ili slično, ali i za njih važi vojnička disciplina koja vlada u fabrici, a koja svakako nije primerena za nas koji nismo vojnici, ili smo to davno bili. Dešava se i da je na osnovu lekarske dokumentacije potrebna promena radnog mesta, ali se ni to ne realizuje uvek“.
Imajući u vidu česte tragedije u namenskoj proizvodnji, kakvu je i „Prvi partizan“ imao, postavlja se pitanje stručnosti onih koji rade na poslovima visokog rizika. Našeg sagovornika pitamo da li je to osnovna preporuka ili je neka članska karta i „veza“, važnija od stručne diplome.
„Radnici primljeni ove godine kao i u prethodnom periodu su isključivo primani po stranačkoj liniji i to u fabrici nije nikakva tajna. Pred izbore se donose spiskovi, tako zaposleni ih potpisuju, verovatno i glasaju, odlaze autobusima na organizovane mitinge, konvencije i razne skupove koje organizuje Srpska napredna stranka itd. Za sve dobijaju još i dodatne dnevnice. Što se stručnosti tiče, pravilo je da oni koji su na nekim pozicijam iznad radničkih, npr.kontrolori, budu sa diplomom neke stručne više škole i fakulteta. Međutim, to su nestručne osobe koje nemaju veze sa proizvodnjom, kao što su frizeri ili tekstilci, pa je jasno da su na te pozicije došli ili stranački ili putem poznanstva sa nekim od donosioca odluka. Onaj koji se zaposle po osnovu struke, neće lako napredovati pa sve da je i inženjer“.
Uzimajući u obzir dugi niz godina provedenih u „Prvom partizanu“ i sve što smo čuli, pitanje za kraj našem sagovorniku je bilo, kom društvenom poretku bi se mogao pripisati rad u namenskoj industriji.
„Odgovor ne može biti sveobuhvatan ali je sigurno da je to za top menadžment socijalizam, za ostale rukovodioce i bolje pozicionirane zaposlena to je uglavnom kapitalizam, dok rad u namenskoj industriji, za obične radnike, ponajviše liči na ropstvo“, zaključuje naš sagovornik.
Prema saznanjima naše redakcije, radnici u „Prvom partizanu“, do svojih prava najčešće dolaze putem suda. Razloga je dosta, svi se tiču ugrožavanja prava radnika. Pravila za prijem na posao su poznata, ali za otkaze ne, pa se oni koji odluče da svoja prava potraže na sudu, najčešće vraćaju na posao.
U želji da čujemo i drugu stranu i uverili se u istinitost navoda radnika, obratili smo se i Dobrosavu Andriću, dugogodišnjem generalnom direktoru fabrike ,,Prvi partizan“ u Užicu. Jedini odgovor na postavljena pitanja bio je da on nije nadležan i da se za odgovore moramo obratiti Ministarstvu odbrane jer, kako kaže, takva procedura.
Ono što Užice pamti je 3.septembar 2009.godine. Tada je u „Prvom partizanu“, u podzemnom delu fabrike „Rupa“, pred kraj druge smene izbio požer u odeljenju „temperirnice“ odakle se otrovan dim proširio do susednog „barutnog punjenja“ i ugušio sedmoro radnika. Ono što svi žele da veruji je da se tako nešto više nikada neće desiti, još samo da se za to zalažu oni koji o svemu odlučuju i koji su posle 15 godina „razumeli“ prioritete u vođenju namenske industrije.
Da li je tako možda najbolje govore podaci da je pogon na Beloj Zemlji sa radom počeo krajem avgusta, da ga je posetio i vladika i ministar. Tokom posete vladike radnici su morali neprekidno da rade i ne podižu glavu, a kamo li da kako dolikuje, pozdrave vladiku. Ministar Gašić je pogon zvanično otvorio 9.oktobra, na Dan Užica ali se u gradu nije zadržavao niti prisustvovao svečanoj sednic. Nema sumnje da je bilo ugodnije u fabričkoj menzi koja je toga dana bila zatvorena za zaposlene za koje nije bilo gozbe uz bogatu trpezu i skupu pevačicu.
BONUS VIDEO Učestalost nesreća u fabrikama namenske industrije u Srbiji: Koja je ovo po redu eksplozija u Slobodi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
