Imamo hirurge, prostor i opremu za transplantaciju, ali pacijente iz Srbije Zlatibor Lončar ipak šalje u Belorusiju: Jedan zahvat država će plaćati 100.000 evra

Zbog nedovoljnog broja donora, Srbija nije članica Eurotransplanta, što pacijentima u našoj zemlji, koji čekaju zdrav organ, ozbiljno ugrožava živote. Broj transplantacija u Srbiji poslednjih godina je zanemarljiv, a oboleli umiru čekajući zdrav organ.

Iz tog razloga, veliki broj pacijenata iz Srbije proteklih godina je o svom trošku ili od novca prikupljenog iz donacija, odlazio u Belorusiju na transplantaciju, jer je ovo jedina zemlja u Evropi u kojoj je moguće platiti organ doniran sa kadavera (pokojnika).

Međutim, ukupna cena transplantacije, transporta pacijenta, bolničkih dana, pre zahvata, ali i postoperativnih, iznosi oko 100.000 evra, što će, prema najavama Ministarstva uskoro plaćati država.

Ono što je nejasno je zašto Srbija, koja ima dovoljan broj obučenih kadrova za transplantacije, kao i bolničke kapacitete i opremu, šalje svoje pacijente u drugu državu, umesto da radi na poboljšanju transplantacionog programa i edukaciji građana, po pitanju davanja saglasnosti za donorstvo.

Takođe, postavlja se pitanje koji organi će biti transplantirani u Belorusiji, zemlji koja nije članica Eurotransplanta i u kojoj ne znamo po kom principu se, kako i od koga nabavljaju organi.

“Ovim kočimo naš sistem, a gubimo finansije. Neprihvatljivo je da Ministarstvo ovo radi, kad mi imamo kadrove koji se bave transplantacijom bubrega, imamo bolnice, samo nam je potreban novi sistem, jer ovaj ne funkcioniše. Transplantacije u Belorusiji koštaju desetine hiljada evra, na Zapadu bez 150.000 evra ne možete ništa da uradite, to je ogroman novac, dok je kod nas, recimo transplantacija jetre koštala tri puta manje, dok smo je radili”, kaže za Nova.rs prof. dr Zoran Milošević, abdominalni i endokrini hirurg u Kliničkom centru Vojvodine i profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

Zabranjene transplantacije jetre?

Pacijenti iz Srbije uskoro će o trošku države odlaziti na transplantacije organa u Belorusiju, kako je najavio ministar zdravlja Zlatibor Lončar, iako u našoj zemlji postoje stručni kadrovi za ove zahvate, bolnički kapaciteti i oprema, ali, očigledno ne i sistem. Belorusija je, inače, jedina zemlja u Evropi u kojoj je moguće platiti organ, a kompletna procedura (organ, prevoz, bolnički dani, oporavak...) će našu državu koštati oko 100.000 evra po pacijentu, što je više nego duplo u odnosu na procedure koje bi se radile u našim zdravstvenim ustanovama.

Glavno je pitanje, ističe on, zašto su u Kliničkom centru Vojvodine stopirane transplantacije jetre poslednjih gotovo 10 godina.

“Ne koristimo naše kapacitete. Vlast nam je praktično zabranila da radimo. Mi smo nekada bili mnogo ispred Hrvata i mnogih evropskih zemalja, a sad smo daleko iz njih jer nas je sistem ugušio. Dobro je da imamo rezervnu varijantu, pa da to bude Belorusija, ako baš mora, jer smo jako slabi sa donorima. Ipak to ne sme da bude jedino rešenje”, naglašava profesor.

Naš sistem mora da se resetuje.

"Ovo kako mi sad radimo je katastrofa. Nemamo realizaciju programa, nema donora za bubrege, transplantacije jetre se ne rade, a niko iz vlasti ne objašnjava zašto. Od 2004. godine radimo transplantacije, koje su poslednjih nekoliko godina na minimumu, jer nam treba novi sistem, a ne samo prazna priča i prebacivanje pacijenata u drugu zemlju, što će mnogo da nas košta. Zašto naš sistem ne funkcioniše, zašto sve stoji?” pita profesor Milošević.

Inače, prof. dr Zoran Milošević široj javnosti je postao poznat kada je uradio prvu transplantaciju jetre u Vojvodini 2008. godine, a kao mladi doktor učestvovao je i u prvoj transplantaciji urađenoj u Beogradu još 1995. godine. U jednoj noći, u Kliničkom centru Vojvodine, uradio je dve transplantacije jetre, što je do tada nezabeležen slučaj.

Po pitanju transplantacija u Belorusiji, lekari se slažu da novac koji država planira da daje drugoj zemlji, treba da bude bar delimično iskorišćen za kampanju edukacije građana o donorstvu i u naš transplantacioni program.

“Umesto da ulažemo u naš program za transplantaciju i u edukaciju ljudi, mi ćemo da dajemo novac Belorusima. Kod nas od potencijalnih 10 donora, možda dve porodice daju saglasnost za presađivanje organa, što je zabrinjavajuće malo. Sa druge strane, prema rečima pacijenata koji su transplantirani o svom trošku u Belorusiji, organi su tamo sekundarnog karaktera, tačnije nisu najboljeg kvaliteta. Međutim, ljudi ovde nemaju izbora, a to je jedina zemlja gde mogu da plate presađivanje”, kaže za Nova.rs nefrolog iz Beograda, koji je zamolio da ostane anoniman.

Nedovoljan broj donora

Pacijenti, međutm, kažu da je saradnja sa Belorusijom značanja, ali samo kao rezervna opcija.

“Ovo je važna vest za one koji čekaju bubreg jer njih ima najviše, a u Belorusiji se najveći broj naših pacijenata transplantirao o svom trošku. Za one kojima je život ugrožen, ovo može biti jedina šansa. Međutim, to treba da bude samo opcija koja se daje pacijentu, koji odlučuje da li to želi ili ne. Ja kao neko ko je pacijent, iz mog ugla kažem da bih pre čekao ovde na organ. Ipak, svako treba da ima slobodu da odluči. Sa druge strane, mi treba da se fokusiramo na naš transplantacioni program koji je zaživeo u poslednjih godinu dana. Imali smo 15 saglasnosti i urađeno je desetine transplantacija, međutim i to je nedovoljno”, kaže za Nova.rs Mladen Todić, iz Udruženja "Zajedno za novi život".

Moramo svi da radimo na podizanju svesti naših građana da bismo imali više tih ‘da’ koji život znače, ističe on.

“Naši timovi funkcionišu, imamo kadar, prostor, ali nemamo donore. Ljudi moraju da se edukuju koliko je pristanak važan, i da se radi na tome i u to da se ulaže. Belorusija nije deo Eurotransplanta, ali nigde u Evropi naši pacijenti ne mogu da plate presađivanje organa sa kadavera. Međutim, iz iskustva nekih ljudi koji su se tamo operisali, znam da bi im mnogo lakše bilo da su se ovde oporavljali. Ipak, kod nas, nažalost, nema dovoljno donora da bi se spasili životi svih onih koji čekaju na svoju šansu za novi život”, objašnjava Todić.

Inače, prema zvaničnim podacima u bolnici "Minski naučno - praktični centar za hirurgiju, transplantologiju i hematologiju", u koju će, prema najaviama ministra zdravlja, pacijenti iz Srbije ići na transplantaciju, presađivanje bubrega sa kadavera košta oko 60.000, a uz dodatne troškove transporta, bolničkih dana i postoperativnog perioda, ukupna cena je gotovo dupla. Transplantacija jetre i koštane srži je oko 120.000 evra, a pre svakog zahvata neophodan je pregled, čija je cena oko 5.000 evra.

Na sajtu ove ustanove stoji da cene nisu fiksne i da se razlikuju od pacijenta do pacijenta, zbog različitih priprema i postoperativnog perioda.

Podsećamo da u Srbiji oko 1.800 pacijenata čeka zdrav organ, odnosno transplantaciju, od toga 600 ljudi čeka bubreg, 80 jetru, 50 srce...

Podsetimo i da su ministar zdravlja Zlatibor Lončar i ministar zdravlja Belorusije Aleksandar Hodžajev potpisali juče u Minsku Memorandum o razumevanju, koji će građanima Srbije omogućiti transplantaciju organa u ovoj zemlji o trošku naše države.

Najavljeno je da će u najskorijem roku biti formirani stručni timovi i sa jedne i sa druge strane koji će tesno sarađivati kako bi ta saradnja bila što bolja i efikasnija. Pravni i zakonski okvir za tu vrstu saradnje, kako se navodi, obezbediće Memorandum o razumevanju, koji su dvojica ministara potpisala juče u Minsku.

Najveći broj transplantacije organa u Belorusiji obavlja se u državnoj ustanovi "Minski naučno - praktični centar za hirurgiju, transplantologiju i hematologiju", gde će i građani Srbije moći da obave transplantaciju, kako je saopštilo Ministarstvo.

***