Hirurg Kliničkog centra otkriva kako Lončar već deceniju urušava transplantacije jetre i koje strane lekare plaća da operišu naše pacijente

„To je prosto neverovatno i dešava se samo u Srbiji, da se svaka transplantacija predstavlja kao velika vest u medicini, a govorimo o zahvatu koji se u svetu radi duže od pola veka. Prvu uspešnu transplantaciju jetre uradio je Tomas Starzl još 1967, u Koloradu, u Sjedinjenim Državama, a iste godine Kristian Bernard transplantaciju srca u Kejptaunu u Južnoafričkoj republici. U 21. veku u našoj zemlji, transplantacija bi trebalo da bude uobičajena pojava, jer se svuda u razvijenom svetu radi rutinski, ali kod nas je situacija drugačija, iz više razloga“, navodi prof. dr Dugalić.

Kada govori o medijskoj promociji i predstavljanju svake transplantacije kao nečeg velikog, ističe da se gotovo nikada u intervjuima ne pojavljuju hirurzi koji su uradili presađivanje jetre.

„Zašto se niko od naših hirurga ne pojavljuje na tim snimcima koji promovišu transplantaciju jetre? Razlog je taj što ih ne rade srpski hirurzi, već hrvatski, što je velika sramota za našu medicinu, koja inače ima vrhunske hirurge koji se bave ovom patologijom, ali ih zdravstvene vlasti ignorišu“.

Prva transplantacija još 1995.

Prvi put je na prostorima bivše Jugoslavije urađena transplantacija 1995. godine.

„Uradio je profesor Božina Radević na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Profesor Radević je bio vanserijski abdominalni i vaskularni hirurg, ali je, što se hirurškog dela ekipe tiče, postojao problem, s obzirom da je sve faze hirurške intervencije radio sam. Bolnica u to vreme nije raspolagala sa medicinskom opremom kakva mu je bila potrebna (MR, CT), ali on je ipak uspevao nekako da funkcioniše i uradio je preko 20 transplantacija. To je bilo pre gotovo 30 godina, a mi i dalje pričamo o transplantacijama kao o nečemu neverovatnom zahvaljujući ministru zdravlja i njegovoj sujeti“, objašnjava profesor.

Klinički centar se „pretplatio“ na hrvatske stručnjake čija se kompetentnost zaista ne može dovesti u pitanje. Ali...

„Kao da ne postoje naši hirurzi koji bi to radili jednako dobro, možda i bolje. Ministarstvo plaća kolege iz Hrvatske po svakoj operaciji. Iznos ne znam tačno, ali svakako taj novac izlazi iz zemlje, umesto da se koristi za edukaciju i razvoj srpskih hirurga”.

Sastanak dva hirurga sa Miljkom Ristićem

Doktora Zlatibora Lončara i doktora Dugalića, pozvao je 2012. godine na razgovor tadašnji direktor Kliničkog centra u Beogradu, profesor Miljko Ristić.

“Hteo je da se dogovorimo oko programa transplantacije jetre. To je bilo ubrzo nakon mog povratka sa Kings koledža u Londonu, gde sam bio na usavršavanju zajedno sa prof. Miroslavom Markovićem, vaskularnim hirurgom i dr Ljubicom Tomašević, anesteziološkinjom“.

Prof. Ristić je tada pitao dva hirurga koliko vremena bi im trebalo da organizuju ekipu i kompletan program transplantacije jetre.

„Odgovorio sam da mi treba minimum šest meseci i to samo pod uslovom da država stane iza nas u smislu pomoći i podrške. Rekao sam da je neophodno da se prvo odrede ljudi koji će biti u timu i da oni moraju otići na edukaciju i stručno usavršavanje u zemlje u kojima je program transplantacije na visokom nivou. Tako su i Hrvati poslali svoje ljude u inostranstvo da usavrše znanje iz ove oblasti i evo sad operišu naše pacijente. To je dokaz da država mora da stane iza svakog programa ovog tipa”.

Isto je prof. Ristić, potom pitao i Lončara.

“Na pitanje za koliko može da organizuje program transplantacije, dr Lončar je bez ustezanja odgovorio: ‚Ja mogu za 15 dana!‘ Iako skoro bez ikakvog iskustva u hirurgiji jetre, on je dao prilično neodgovornu izjavu nakon koje mi nismo imali više o čemu da razgovaramo”, naglašava prof. Dugalić.

Pala odluka o transplantacijama

Tog dana, dr Lončar je dobio odrešene ruke za transplantacije jetre.

„Tek kada je postao ministar, 2014. godine, počeo je da organizuje transplantacioni program, jer je verovatno tek tada dobio pristup novcu. Napravio je odmah dogovor sa hrvatskim hirurzima, koji su bili dobro plaćeni da dolaze u Srbiju i rade transplantacije. Nijednu transplantaciju jetre u poslednjih 10 godina, od kada je on na čelu ministarstva, nisu uradili srpski hirurzi“, naglašava prof. dr Dugalić.

Nijednog hirurga u Srbiji koji se ozbiljno bavi hirurgijom jetre, ističe on, dr Lončar nikada nije zvao u transplantacioni tim.

“A ima ih. Prof. Zoran Milošević je i sam uradio preko 20 transplantacija u Novom Sadu, ali je takođe iz političkih razloga smenjen i nikada mu više nije omogućeno da ponovo uspostavi ovaj program. Pomenuo bih takođe i prof. Aleksandra Karamarkovića u KBC Zvezdara, koji je takođe jedan od vrsnih hirurga u hirurgiji jetre i koji takođe nikada nije konsultovan”.

Hrvatski hirurzi su kompetentni i možda bi mogli da obuče nekoga od naših ljudi.

“Problem je u tome što je u tim uključeno nekoliko naših lekara, od kojih se nijedan, u pravom smislu reči, ne bavi hirurgijom jetre, pa je od svega napravljen fijasko. Ne može se učenje hirurgije jetre početi sa transplantacijom“, naglašava profesor.

Potrošeni su doktori iz Urgentnog Centra koji i inače ne bi trebalo da se bave elektivnom hirurgijom jetre, ističe on.

“Nigde u svetu se transplantacije ne rade u Urgentnom Centru, on služi isključivo kao ustanova za potencijalno donorstvo. Krajnji rezultat je poražavajući. Posle 10 godina nijedan od tih hirurga nije osposobljen za samostalno izvođenje procedure. Mnogi od njih sada više i nisu u timu. I ljudi prepoznaju da nema dobro organizovanog sistema i onda nije slučajno što smo po broju donora na dnu”.

Sa odlaskom Lončara, otićiće i njegov program

Lončarov program je, očigledno, na “staklenim nogama”.

“Čim dr Lončar više ne bude bio ministar, ovaj loše organizovani program transplantacije organa će prestati da postoji. Dok je prof. Danica Grujičić bila ministarka, program nije funkcionisao, a odeljenje za transplantaciju jetre nije služilo ničemu. Obišli smo to odeljenje i sećam se da su tada tamo ležala dva pacijenta, jedan sa problemom kile i drugi sa kalkulozom žučne kese“, priča nam profesor Dugalić.

A nedavno je Ministarstvo zdravlja obnovilo saradnju sa kolegama iz Hrvatske, opet na isti način, posle 10 godina neuspeha.

“Samo što je ovoga puta, shvativši verovatno da mu prošli put izbor i nije bio baš najbolji, pokušao da uključi i mlađeg kolegu sa mog odeljenja. Ja sam se tome oštro suprotstavio iz gore pomenutih razloga, zbog čega sam trpeo i neprimerene pritiske iz samog Ministarstva zdravlja, u vidu rečenice da niko nije nezamenljiv i da razmislim da je možda bolje da ‘odem negde put Evrope ili i negde dalje. Naravno da sam se oglušio o te pretnje, jer nikada nisam podlegao pritiscima, i ovo me je samo još više učvrstilo u uverenju da treba da ostanem i radim u svom gradu, jer se za istinu uvek vredi boriti”, naglašava prof. dr Dugalić.

Presađivanje jetre mogu da rade isključivo stručni ljudi sa velikim iskustvom u hirurgiji jetre, ističe on.

“Sve je u ovoj zemlji nažalost politički obojeno već duži vremenski period i zbog toga trpi i ova, najosetljivija branša, od koje zavise ljudski životi. Ovim samo želim da apelujem na sve odgovorne u Ministarstvu zdravlja, da se na ozbiljan način pristupi pravljenju akcionog plana razvoja održive srpske škole transplantacije jetre gde bi stasavali novi mladi hirurzi”.

Studenti, koji su proteklih nedelja blokirali fakultete širom Srbije, traže ne samo ispunjenje zahteva, nego promenu sistema vrednosti, naglašava profesor.

“I zato sam ih ja podržao. Njima država treba kao servis, a ne kao aparat koji odlučuje o njihovoj sudbini. Oni žele da žive u zemlji u kojoj se cene ljudi koji doprinose ugledu društva, moralni i kredibilni, iza kojih stoje vredni rezultati, a to nikada ne sme da ima veze sa politikom“, zaključuje prof. dr Dugalić.

***

BONUS VIDEO: Pomaže li država donorima organa