Halo, bolnica, ima li koga?: Marko je telefonirao 48 sati da pomogne drugu

Telefon na centrali jedne beogradske bolnice u subotu ujutru zvonio je do kraja 10 puta za redom, pa još toliko popodne i uveče, a pozivi su nastavljeni i u nedelju. 48 sati da pomogne drugu."Niko se nije javio. Onda sam pozvao nasumično intenzivnu negu, da proverim, možda se tamo neko javi. Prvi put ni tamo nije bilo nikoga, ni drugi, ali treći jeste. Javila se jedna prijatna devojka i rekao sam joj da me zanima u kakvom je stanju moj prijatelj za kojeg mi je javljeno da je u njihovoj bolnici već dva dana. Pogledala je listu pacijenata i zaključila da nije kod nje na odeljenju: ‘Zovite prijemno!’, rekla mi je. Pozvao sam i prijatno sam se iznenadio – neko se i tamo javio. Ispričao sam čoveku sa druge strane, da je prijatelj kod njih u bolnicu smešten dve večeri ranije, hitna ga je dovela, da nema nikog bliskog i da pokušavam da saznam da li je živ", priča za Nova.rs Marko Zarić, koji živi u Berlinu, a bezuspešno je ceo vikend pokušavao da sazna u kakvom je stanju njegov hospitalizovani prijatelj.Posle ubeđivanja sa zaposlenima u bolnici, shvatio je da jedini način da bilo šta sazna, je da dođe lično.

"Čovek na prijemnom koji se javio, znao je o kome pričam, jer je izgovorio ime i prezime mog druga, pre mene. Ipak ništa nije hteo da mi kaže ‘Ne smemo preko telefona da pričamo o pacijentima, zovite odeljenje na kojem je’, rekao mi je, iako sam mu objasnio da na tom Odeljenju nema broja. ‘Onda morate da dođete lično’, naglasio je. I to je bilo sve, kraj razgovora. Moj prijatelj nema porodicu, nikoga ko bi visio u bolnici i vukao lekare za rukav, a zajednička drugarica mi je javila da je hitno hospitalizovan. Znamo se celog žovota, uvek je bio zdrav i sad mi ništa nije jasno. Daleko sam, ne mogu tek tako da dođem u Beograd, a ne postoji način da o njemu bilo šta saznam. Tako može i da umre i da o tome niko ne bude obavešten, a to je najveća tragedija", kaže Marko.Dodatni problem je što su od početka pandemije koronavirusa, u Srbiji u svim bolnicama zabranjene posete, a članovi porodica obolelih dobijaju informacije samo ako dođu do broja nadležnog lekara, pa imaju sreće da im se isti javi, ili ako u ustanovu dođu lično. Naravno, većina građana “juri vezu”, jer je to najsigurniji način da će pacijent biti na oku osoblja i da će njegovi najbliži imati informacije o zdravstvenom stanju.

Nedavno smo na našem portalu pisali o Bogosavu Lukiću čiji je sin sedam dana bezuspešno pokušavao da sazna koju dijagnozu ima njegov otac i na kojem se odeljenju nalazi, dok je ležao u KBC “Dr Dragiša Mišović”. Pisali smo takođe i o Svetislavu Mitroviću koji je 120 puta zvao VMA, kako bi saznao šta je sa njegovom majkom koju su tamo operisali. Takođe, imali smo brojne pritužbe čitalaca, koji u vreme najtežih talasa koronavirusa nisu uspevali da dođu do informacija o svojim bližnjima, koji su se lečili u kovid bolnicama. Dešavalo se da pacijente prebacuju iz klinike u Beogradu u bolnicu u Kruševcu, ili iz Kragujevca u Niš i slično, a da nikoga o tome ne obaveste. Svi naravno pamtimo slučaj Petra Simića, penzionisanog pukovnika koji je 1. maja otišao na pregled na VMA, a zatim je njegovo telo pronađeno četiri dana kasnije u toaletu u bolnici. Takođe ubeležili smo i slučaj žene, koja je umrla u bolnici, a o njenoj smrti, ćerka je obaveštena tek 56 sati kasnije.U pojedinim bolnicma čak, građane upućuju da pošalju mejl kako bi saznali stanje pacijenta. Ipak, svi se sećamo tragikomične vesti iz maja meseca, kada je u jednu kliniku stigla dojava o bombi, što su zaposleni saznali dva dana kasnije, jer niko nije proveravao mejlove.

Sve bolnice u Srbiji imaju brojeve telefona na centrali. Svako odeljenje ima svoj broj, međutim ove kontakte je teško dobiti jer se ili niko ne javlja ili ne umeju ništa da kažu, a još ako je vikend ili praznik, pa radi samo dežurno osoblje, dobiti informaciju je nemoguća misija.Po svemu sudeći, jedan od glavnih zadataka budućeg ministra ili ministarke zdravlja u Vladi Srbije, biće upravo rešavanje problema komunikacije između zaposlenih u bolnici i osoba bliskih pacijentima. Tačnije, neophodno je organizovati jednu telefonsku liniju na koju će članovi porodice i prijatelji moći u svakom trenutku da dobiju osnovne informacije o stanju pacijenta, ili da bolnice uvedu opciju na sajtovima, preko koje će biti moguće putem ličnih podataka pacijenta, dobiti uvid u njegovo stanje. Pa kad se desi da neko u bolnici premine, ne moramo da čekamo 56 sati kako bismo saznali o smrti najbližih.Bonus video: Dr Snežana je spasila živote 15.000 beba

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=intervjusnezanarsovactirsovadz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4124184"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram