INTERVJU Paula Durinova: Zašto sam krenula na putovanje kroz stene

Razgovarao: Roman Pivovarnik

U potrazi za istinom o njima, Paula je krenula na putovanje kroz stene.

„Kada su moji baka i deka iznenada preminuli tokom pandemije, suočila sam se sa novom stvarnošću. Moj racionalni deo mene je istraživao faze i napredovanje tuge da bih znala šta da očekujem, ali sve to je ubrzo palo u zaborav. Ubrzo nakon njihove smrti, postala sam opsednuta pričom o nekada četvrtom najvećem jezeru na svetu, Aralskom jezeru, koje je skoro nestalo za našeg života. Slike stena, kamenja i kamenitih dolina počele su da mi se pojavljuju u mislima. Nisam mogla svesno da kažem zašto, ali sam odlučila da pratim svoju intuiciju i posetim neka kamenita mesta. Možda sam podsvesno znala da to ima veze sa mojom tugom. Tvrda materija mi je dala osećaj pauze, zamrznutog vremena, ali i projekciju nečega u završnoj fazi. Posmatrajući njegovu veličinu, tvrdoću i položaj. Vreme koje je možda bilo potrebno da nastane i da se očuva. Dok sam se uranjala u kameni materijal, shvatila sam da je to vreme i prostor koji sam provodila sa svojim bakom i dekom“, kaže Paula Durinova.

Ona kaže da je snimanje filma postalo njen način da bude sa svojim bakom i dekom i pokuša da se pomirim sa onim što je njihov gubitak značio za nju.

„Proces tugovanja i proces snimanja filma su se spojili. U jednom trenutku, intuitivna potraga za mestima i značenjima pretvorila se u posmatranje značenja tih mesta i mog odnosa prema njima dok sam razmišljala o nasleđu svojih bake i deke. Moj deda je bio eksperimentalni fizičar, naučnik u duši, moja baka je bila veoma duhovna osoba i po profesiji učiteljica“, kaže Paula.

Film vodi tvoj narativni glas, koji se sastoji od različitih slojeva. Fragmenti sećanja na tvoje bake i deke, kao i narativ tvoje emocionalne transformacije i tvog odnosa prema mineralima. Kako si odlučila da radiš sa tim slojevima?

Pisanje narativnog glasa je bio najizazovniji deo. Znala sam da želim da radim sa tekstom i svojim glasom. Vodila sam beleške dok sam provodila vreme sa kamenjem, sirove, neobrađene beleške koje su izranjale i povezivale se sa mestima i njihovim značajem u žalosti. Takođe sam osećala da je narativni glas način da se javim svojim bakama i dekama, da im kažem šta sam otkrila, kao što sam radila dok su bili živi. Kao što ste pomenuli, narativni glas ima nekoliko slojeva naracije, i sviđa mi se ta interakcija i to što nije sasvim jasno kome se obraća: meni, steni, mojim bakama i dekama ili gledaocu. Esejistički način pisanja mi je veoma blizak srcu. Bila sam veoma srećna što sam imala podršku dramaturga filma Lapilli Daneta Komljena, ko-urednice Deniz Şimşek i spisateljice Tamare Antonijević u ovom procesu pisanja i montaže.

Metafora stena, gde je nekada postojao život u obliku vode, vodi nas dublje u geološko vreme. Tvoj film sadrži nekoliko referenci na različite teorije ili filozofiju. Šta te je inspirisalo u njegovom stvaranju?

Kao što sam ranije pomenula, film je nastao iz praćenja moje intuicije i bez postavljanja previše pitanja o tome zašto moram da budem sa stenama. Kako sam napredovala, postala sam znatiželjna u vezi sa filozofijama i tumačenjima pejzaža – pustinja, vulkana, pećina itd. To je takođe bio trenutak kada su se ova mesta kombinovala sa različitim tumačenjima – recimo geološkim i mističnim. Tamo sam ponovo otkrila priču svojih bake i deke i sve je imalo više smisla. U tom procesu, postala sam intenzivno privučena pećinskim okruženjima, ali nisam mogla da razumem zašto moram da provodim vreme tamo. Tek nakon nekog istraživanja i razgovora sa prijateljem iz mog rodnog grada, Peterom Laučíkom, antropologom koji istražuje antropologiju podzemlja, shvatila sam da je to mesto dubokog uranjanja u gubitak i traumu, ali i siguran prostor da ponovo 'sretnem' svoje bake i deke i pripremim se za život posle. Takođe su me inspirisali spisi koji istražuju duboku ekologiju i geološko vreme, pisaca i istraživača kao što su Vaclav Cílek i Jeffrey Jerome Cohen.

Pevačica i muzičarka Petra Hermanova komponovala je muziku za film. Njene kompozicije za autoharfu prodiru duboko u slušaoca. Kako je evoluirala saradnja sa Petrom?

Od početka sam znala da želim da radim sa Petrom na muzici za film. Petra je prolazila kroz gubitak oca u isto vreme kada sam ja prolazila kroz gubitak svojih bake i deke. Provela je 2 godine radeći na svom albumu In Death's Eyes. Dok sam ja bila uronjena u pećine i kamenita okruženja, ona je bila uronjena u komponovanje i snimanje sa orguljama i autoharfe. Delile smo radost ovog procesa, iako je bio težak. Osećala sam da smo obe pronašle svoj način žalovanja, Petra muzikom, ja filmom.

Njena muzička kompozicija je postala integralni deo filma. Kada nisam mogla ili nisam bila spremna da nešto kažem svojim glasom, Petra je to izrazila muzikom. Ona ima kolekciju starih polomljenih autoharfi koje ne funkcionišu onako kako bi ovaj instrument trebalo. Radile smo posebno sa njima. Materijalni element, dodir žice i rezonanca su ono u čemu smo uživale radeći. Imam osećaj da je Petra razumela značenje pejzaža i slika, i kada sam slušala njene kompozicije, često sam osećala jezu u srcu jer su odgovarale onome što sam osećala u tim trenucima snimanja. Moram da pomenem i blisku saradnju sa muzičarkom Agnese Menguzzato na dizajnu zvuka filma. Zvučna slika filma je prilično komponovana od nule. Dugo smo komponovale zvukove koji predstavljaju, na primer, sećanje tela, pejzaž ili materijal.

Gde je film sniman i prema kom ključu si birala te lokacije?

Imala sam prilično razvijenu priču koja me je vodila, ali nisam bila previše kruta u vezi sa tim. Međutim, bila sam prilično opsednuta istraživanjem lokacija, što je takođe vrsta posla koju generalno volim da radim. Na primer, saznala sam o inflamatornim procesima u telu u ranim fazama tuge, i tražila sam predstavu tih procesa u pejzažu. Sličan pristup sam koristila prilikom istraživanja većine lokacija, ali najvažnija je bila intuicija, potreba da provedem vreme tamo. Znala sam da želim da film bude putovanje. Od nestajućeg jezera, povlačenja vode, nakon čega izranjamo u kamenite pejzaže. Iako materija više nije oblikovana vodom, postaju vidljivi drugi procesi. U filmu se ne pominju konkretna mesta jer sam želela da ih povežem u imaginarnom okruženju. Snimala sam u svojoj domovini, Slovačkoj, posebno su mi važne tamošnje planine i pećine. Puno sam snimala u Grčkoj i Gruziji, zemljama sa kojima sam razvila snažnu vezu, i bilo mi je važno da se uronim u njihove pejzaže dok sam tugovala.

Ti si snimateljka svojih kratkih filmova, kao i filma LAPILLI. U tvom stilu postoji osećaj osetljivog posmatranja i divljenja prema pejzažu. Kako razmišljaš o vizuelnosti? Šta je u središtu tvog fokusa kada si iza kamere?

Za LAPILLI mi je bilo važno da provedem vreme na tim mestima i da budem sama u okruženju. Odlučila sam da sama snimam film (neke scene su snimljene u saradnji sa bliskim prijateljima Denizom Kozerawskim i Davidom Stichlingom). Tokom snimanja bila sam znatiželjna i fascinirana, ali i veoma nestrpljiva i nervozna. Puno sam pešačila, bila sam nemirna, a slike su nudile odmor mojim mislima i uzdasima. Želela sam da spojim viđenje, osećanje i jednostavno bivanje u tom prostoru, ne pokušavajući da ga promenim ili utičem na njegovo postojanje svojim prisustvom. Mnoga mesta sam prvo istraživala gledajući fotografije i taj fotografski pristup mi je nekako bio veoma blizak dok sam radila sa kamerom. Odlučila sam da radim sa digitalnom kamerom, ali mi je trebalo nešto što je postojalo duže od digitalne tehnologije. Odlučila sam da radim sa starim fotografskim Carl Zeiss objektivima i oni su mi doneli još jedan sloj materijalnosti sa kojom sam se angažovala. Ali mi je bio potreban i analogni aspekt, nešto što je više utisnuto. Sekvenca slika snimljena super 8mm kamerom postala je riznica proživljene tuge, upisana u materijal – ili prepisana iz materijala i upisana u mene.

Ko je Paula Durinova

Paula Durinova (1987) je filmska autorka, vizuelna umetnica i spisateljica sa sedištem u Berlinu. Zanimaju je stvaranje (utopijskih) pejzaža i istraživanje oblika otpora. Poslednjih godina radila je na filmskim i umetničkim projektima u Gruziji, Bosni i Hercegovini, Slovačkoj i Nemačkoj. Njeni kratki filmovi prikazani su na Sarajevo Film Festivalu, Ji.hlava IDFF, One World Prague i CinéDOC Tbilisi. Studirala je narativni i eksperimentalni film na Universität der Künste Berlin i radila kao umetnička direktorka i kustoskinja ACUD Galerije u Berlinu. Njen dugometražni prvenac „Lapilli“ premijerno je prikazan na 58. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima u sekciji Proxima. Trenutno radi na svom drugom dugometražnom filmu o kolektivnoj anksioznosti, radnog naziva „Nije tvoja greška“.