Početak školske godine usred koronavirusa stavlja na muke sve roditelje, đake i nastavnike. Postoje i oni koji rade u dodatno otežanim okolnostima i koji će na putu do posla biti izloženi većim rizicima, problemima i naporima. Postoje nastavnici koji, kako bi ostvarili predviđenu normu časova ili da bi uopšte imali posao, prelaze stotine kilometara na putu od kuće do posla, svakodnevno putuju iz grada u grad.
Postoje čak i sajtovi i aplikacije na kojima se nastavnici prijavljuju kako bi mogli da se zamene sa nekim kome više odgovara njihovo radno mesto.
Jedan od primera je nastavnica koja na posao ide iz Beograda u Kostolac, što je udaljenost veća od 90 kilometara. Ona je i majka devojčice od godinu i po dana. Ukoliko od prvog septembra bude svakodnevno putovala, svome detetu neće imati kada da se posveti. A o riziku od korone, da i ne govorimo.
„Mnogo prevoza: Mirijevo, Autokomanda, Požarevac, pa onda Kostolac. Presedanja, sa autobusa na autobus. To vam oduzme 5-6 sati života dnevno“, objašnjava naša sagovornica koja je htela da ostane anonimna.
Nakon višesatnog putovanja teško je pružiti đacima najbolje od sebe.
„I onda uđeš u učionicu gde moraš biti i staložen i opušten, i na nivou zadatka. A posle toga se opet vraćaš, menjaš prevoz. Nije lako i nema se vremena za porodicu“, zabrinuta je naša sagovornica koja se nada da će konačno uspeti da uskladi mesto stanjovanja i rada. Za početak, nada se da će joj biti omogućeno da u ovim komplikovanim okolnostima nastavu đacima organizuje onlajn.
„Ne znam, šta ću. Da li da se ubijem ili da dam otkaz? Skoro je neizvodljivo sa detetom. Bila je vanredna situacija, bila je ova onlajn nastava pa sam mogla da se iskombinujem. Baš sam u haosu i ne znam šta da radim. Ako se ništa ne reši, jedna od solucija mi je da iznajmim stan sa detetom, pa da budem sa detetom u jednom mestu. Razmišljam i da odem kod psihologa ili psihijatra, pa da kažem plašim se da idem u školu zbog korone“, prilično je zabrinuta naša sagovornica.
Ona za zabrinutost u doba korone ima poseban razlog – bolovala je od kancera. Ipak, od zdravstvenih problema, čini se, teže joj pada razdvojenost od deteta.
„U takvim okolnostima i uz takav način života, teško je i da se ostvariš i kao majka i kao radnik“, konstatuje naša sagovornica – građanka zemlje koja se bori sa belom kugom.
Ima još mnogo sličnih priča i prosvetnih radnika koji prelaze sulude kilometraže na putu od kuće do posla.
Jedan od primera koji se može naći na sajtu za razmenu prosvetnih radnika je i slučaj učiteljice koja piše: „Radim već 17 godina u školi 300 kilometara udaljenoj od mog doma, msilim da je vreme da se vratim kući“. U njenom profilu piše da radi u Kučevu, a „željena opština prelaska“ je Leskovac.
Život nije lak ni jednom vaspitaču u domu učenika, koji živi u Beogradu, a radi u Svilajncu, što je udaljenost od 120 kilometara.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare