Vaskrs u porodicama naših ljudi koji žive i rade u Čikagu ni po čemu se ne razlikuje od Vaskrsa u Srbiji. Naši ljudi u Americi se baš pridržavaju običaja i tradicije. Farbaju jaja, idu u crkvu, porodice su za praznik na okupu.
Ovim rečima opisala je vaskršnje praznovanje u Čikagu Dragica Spasojević, novinarka nekadašnjeg Radio Niša, koja poslednje dve decenije živi u ovom američkom gradu u državi Ilinois, a koji nazivaju i srpskom američkom prestonicom.
Spasojevićeva je prvi put došla u Ameriku pre 22 godine kada je njen suprug, profesor geografije, dobio ponudu da predaje na jednom koledžu u Čikagu.
„Nakon toga smo na lutriji dobili zelenu kartu, što nam je mnogo olakšalo boravak u Americi. Sin i ćerka su takođe odlučili da ovde žive, s tim što je ćerka završila ekonomiju u Čikagu, a sin u Nišu“, kaže Spasojevićeva.
Prema njenim rečima, srpska dijaspora u Čikagu je velika i dalje se uvećava doseljavanjem uglavnom mladih ljudi.
„Naročito mnogo studenata je došlo da bi radili kao spasioci na bazenima, ali je većina njih ostala. Najveći broj njih sada vozi kamione, jer je to poslednjih godina posao sa kojim se najbrže dolazi do para. Za sve drugo što se radi potrebno je da prođu godine da bi čovek nešto uštedeo“, svedoči Spasojevićeva.
Kako kaže, socijalni život srpske dijaspore u Čikagu svodi se na odlazak u crkve, na sportske manifestacije koje se povremeno organizuju i na odlaske u kafanu. U Čikagu ima osam srpskih crkava, kao i manastira, od kojih pojedini imaju velika imanja na kojima se za praznike organizuju sabori. Za naše praznike, ali pre svega za američke praznike, jer su ljudi tada slobodni, na saborima bude i desetina hiljada ljudi, a atmosfera je prava srpska.
Crkve i manastiri su naši stubovi koji brinu o nacionalnoj tradiciji, jeziku i kulturi. U nekima od njih postoje kulturno – umetnička društva i folklorni ansambli u kojima igraju i mladi koji su došli iz Srbije i oni koji su druga ili treća generacija u Americi. Slabije govore srpski jezik, ali vole da igraju. Pri crkvama postoje i srpske škole u kojima deca uče naš jezik, istoriju i kulturu.
Prema njenim rečima, u Čikagu trenutno rade tri srpska amaterska pozorišta i, za razliku od ranijih godina, sada su odlično posećena. Postoji i srpski Filmski festival i veoma je uspešan i poznat, a pored igranih filmova iz Srbije, na poslednjem festivalu prikazano je i šest dokumentarnih filmova srpskih autora koji žive u dijaspori.
„Za ovako veliku dijasporu u Čikagu potreban je veći uticaj matice. Mišljenja sam da je potrebna neka koheziona sila koja će okupljati ljude oko zajedničkih programa, čiji će inicijator biti srpska država, bilo da su to programi iz kulture ili ekonomije. Međutim, toga nema i to nam nedostaje. Imali smo nekada kulturni klub „Sveti Sava“ u kojem je bila velika biblioteka, sala za pozorišne predstave i prostor za izložbe i okupljanja. Nažalost, ta divna zgrada je prodata, jer nismo mogli da se organizujemo da plaćamo troškove“, podseća Spasojevićeva.
Za sve naše ljude u inostranstvu, istakla je naša sagovornica, karakteristična je velika nostalgija i velika potreba za druženjem, a to je u Americi jako teško, zato što ljudi mnogo rade.
„Život nigde nije lak i idealan. Ovde ljudi mogu da se druže samo vikendom, a nama zbog našeg mentaliteta i našeg stanja duše mnogo više je potrebna ta duhovna blizina drugih ljudi. Mi ne možemo da se ostvarimo ako se ne viđamo, ne pričamo, ne smejemo se i ne zabavljamo“ kaže.
Bonus video: Tanja Savić o prvom Uskrsu sa sinovima nakon dve godine
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar