Dragan Ristić: Od života "o koncu", do olimpijskog zlata

Više od polovine svog života Dragan Ristić (43) kreće se uz pomoć invalidskih kolica, a najbolje dane mladosti proveo je po bolnicama i centrima za rehabilitaciju. U saobrćajnoj nesreći zadobio je tešku povredu vratnog pršljena, prelom noge i druge povrede opasne po život, koje su preko noći promenile sve ono o čemu je kao dečak planirao i maštao.Mladalački buntovan, Dragan se posle nesreće,'' ljutio na život i sudbinu'', ali je uz podršku porodice prevazišao sve patnje i prihvatio realnost."U početku sam se stalno pitao – šta sad i kako dalje, da li ću moći da budem ono što sam bio. Tada mi je sve bilo tragično, to su jaki udarci koje čovek dobije u trenutku . Kada je medicina dala svoj maksimum, onda sam rešio da se okrenem sportu.'' priseća se Dragan i uz širok osmeh dodaje, da pre ili kasnije, čovek mora da se pomiri sa tim i počne novi život.Saobraćajna nesreća u kojoj je Dragan zadobio opasne povrede dogodila se uoči samog bombardovanja 1999. godine u Kragujevcu. Dok je zemlja bombardovana, Dragan je pet meseci proveo u bolnici na Banjici, od kojih je gotovo mesec dana bio potpuno nepokretan. Uz njega je u stalnom strahu i neizvesnosti svakodnevno bio otac Tomislav, koji je i danas Draganova najveća podrška na svakom treningu i takmičenju.On se za Nova.rs priseća, da je tokom lečenja bilo i simbolike, jer je Dragan posle dugotrajne nepokretnosti, prvi pokret napravio upravo levim kažiprstom, kojim sada osvaja medalje i obara svetske rekorde.

Pomerio prst posle 28 dana potpune nepokretnosti

''Bilo je strašno, zemlju bombarduju, a ja gledam dete koje se bori za život. Svaki put kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost, u bolnici su gasili svetla. Dragan je bio potpuno nepokretan punih 28 dana, nijedan pokret, ništa. Svestan je, razgovaramo, ali on ne može ništa da pomeri. Onda se jedne noći dogodilo čudo. Pod svetlom baterijske lampe video sam da je pomerio levi kažiprst i tada sam bio najrećniji, znao sam da će da se izvuče'' priča Draganov otac.Od tog trenutka krenula je borba za život. Porodica je sa Draganom pune dve godine prolazila kroz bolnice, centre za rehabilitaciju, banje...''Vežbao sam sa njim, pomerao mu ruke, noge, pomagao da uradi svaki novi pokret. Napredak je bio spor, ali sam znao da može. Stalno sam ga bodrio, hrabrio, govorio moraš..moraš... I kad nije mogao više, ja sam ga molio da napravi još jedan pokret. Na kraju, kada je i sam postao svestan da sve zavisi od njega, došli su i bolji rezultati. Za mene je najveća nagrada što je moje dete danas uopšte živo i što je pobedio taj jedan posto šanse da preživi koji su mu lekari davali. A, sport je samo pomogao da Dragan danas ima kvalitetniji i ispunjeniji život.'', iskren je Tomislav.'"Streljaštvo mi je promenilo život''Osvajač dve zlatne paraolimpijske medalje, za Nova.rs kaže da je uz sport, počeo da posmatra život sa vedrije strane."'Gledao sam naše paraolimpijce koji su se pripremali za Olimpijadu u Pekingu 2008. i video koliko su srećni. Pomislio sam da bih tako mogao i ja jednog dana", priseća se Dragan kako je sve počelo.Odlučio se za streljaštvo, jer je kao dečak rekreativno odlazio u streljanu sa drugarima. Osam godina posle nesreće učlanio se u kragujevački klub ''Čika Mata'' i za dve godine stigao do reprezentacije. Nizali su se samo uspesi, osvajao je najsjajnija odličja na svetskim i evropskim takmičenjima, obarao svetske rekorde, predstavljao zemlju na tri Olimpijade - 2012. u Londonu, kasnije u Riju i sada u Tokiju.Svi uspesi ovog Kragujevčanina, utoliko su veći, pošto je zbog povrede izgubio pokretljivost desne šake, pa je kao izrazito desnoruka osoba, morao da vežba i gađa levom rukom.''Svaki put kada osvojim neku nagradu, ja sebi zadam viši cilj i onda vežbam i treniram da bih to postigao. To me održava da ne posustanem. A, kroz sport, svi mi paraolimpijci imamo mogućnost da putujemo, da se družimo, da se takmičimo i na kraju da se radujemo našim uspesima. Sport nam daje mogućnost da vodimo normalan život, bez obzira što imamo fizičke poteškoće'' , ističe Dragan i poziva sve mlade povređene ljude, koji se trenutno suočavaju sa invaliditetom, da se priključe sportskim udruženjima."Sve ovo što smo mi postigli u Tokiju, sada može, a i trebalo bi da motiviše povređene ljude da izađu iz svoje patnje i monotonije. Potrebni smo jedni drugima, mi smo već svi prešli 30-tu i 40-tu godinu i imamo dovoljn znanja i iskustva koja možemo da im prenesemo. Oni će se osećati mnogo bolje, a klubovi će dobiti mlade sportisti koji će nastaviti da predstavljaju zemlju", poručio je zlatni paraolimpijac.

Bogatstvo je u porodici

Dragan Ristić kaže da je posle dugog odsustva zbog priprema i učešća na Olimpijadi, jedva čekao da se vrati porodici, supruzi Snežani i šestogodišnjem sinu Vladimiru. Bez njih, ističe, ne bi bio ono što jeste i naglašava da mu je upravo sin, najdraža ''medalja'' koju je ikada stavio na grudi.

Na to nam je mali Vladimir ponosno rekao, da on ima "najboljeg tatu na svetu" i da jedva čeka da drugarima u vrtiću pokaže tatine medalje.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram