1
Profesor sudske medicine i istaknuti član udruženja Ujedinjeni protiv kovida Slobodan Savić ukazivao je na sve probleme koji nam se dešavaju tokom pandemije. Korona je odnela neke njemu bliske i važne ljude, a nedavno se i sam suočio s virusom koji ne bira i nikog ne želi da poštedi. Svoje iskustvo, sve gubitke i nevolje kroz koje je prošao, ali i zahvalnost koju želi da iskaže svojim kolegama, preneo je u autorskom tekstu koji vam prenosimo u celosti.
Piše: Slobodan Savić, profesor sudske medicine
Približava se godišnjica proglašenja pandemije kovida-19. U toku te godine, koju nisu pojeli Pekićevi skakavci, već smo je svi manje-više bolno preturili preko glave, dogodile su se strašne stvari. One se nisu mogle ni naslutiti u vreme kada se krajem februara 2020. neodgovorno javno šalilo najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva, koji se može uspešno savladati pomoću nekoliko čašica alkoholnog pića. Surovo se ovaj korona virus osvetio toj neozbiljnosti i još uvek se sveti, a kraj se, nažalost, još uvek ne nazire.
Prvi veliki gubitak za mene bila je smrt moje drage prijateljice prof. dr Snežane Veljković, sa kojom sam proveo ceo radni vek i koja je bila prepuna energije i posle penzionisanja. Sa Snežanom sam se u njenom punom zdravlju poslednji put video 11. marta, a 29. aprila 2020. stigla je strašna vest da je kovid pobedio. Muk, neverica i neverovatno saznanje da kovid odnosi i one najsposobnije i najborbenije. Posle toga čitava crna serija meni poznatih i nepoznatih ljudi, koje je kovid nemilosrdno pokosio, a tužne životne priče njih i njihovih porodica bile su neverovatno tragične. Od septembra 2020. do januara 2021. našoj prijateljici je kovid uzeo supruga, potom baku i na kraju majku.
U mojoj porodici urađeno je sve što je bilo moguće da se sačuvamo, uz striktno poštovanje svih protivepidemijskih mera izolacije i lične zaštite, uključujući i vakcinaciju, koja je kod mene, nažalost, zakasnila, mada, srećom, ne u potpunosti. Prvu dozu sam primio 3. februara, a šest dana posle toga kreće visoka temperatura i posumnjao sam, nažalost opravdano, da me je kovid sustigao. Sedim u prijemnoj ambulanti KBC Zemun, ne u posebno lošem stanju, a pored mene na kolicima ne mnogo stariji čovek, sa teškim disajnim tegobama. Pored nas kao na traci ređaju se pacijenti i oko njih užurbani lekari, medicinske sestre i tehničari, na kojima se samo zbog zaštitne opreme ne vide znaci premora.
Ko ovakve scene nije lično video, ne može da shvati o kakvoj nadljudskoj borbi za život pacijenata se radi, jer nijedan TV snimak to ne može da dočara na pravi način, a ja sam kao pacijent deset dana bio neposredni svedok i to u vreme kada se Zemunska bolnica ponovo punila. Velika sreća za mene je što na plućima nisam imao nikakve promene, verovatno zahvaljajući prvoj dozi vakcine, ali testovi su nedvosmisleno potvrdili infekciju korona virusom. I pored velikih napora da preslišam svoje sećanje, ni danas ne mogu da rekonstruišem momenat kada sam se inficirao. To je dobar dokaz koliko je ovaj sićušni virus opasan, jer je očigledno dovoljna i najmanja neopreznost da bi se on razmahao i doveo čoveka na put neizvesnosti sa nepredvidivim ishodom.
Možda ovo zvuči dramatično i teatralno, ali je zaista tako. Koliko god se čovek trudio da bude optimista, neprekidno vas prati saznanje da kovid u nekoliko sati može surovo da promeni svoj lik, od blage i skoro neprimetne infekcije do teške bolesti sa potencijalno smrtonosnim komplikacijama. U toj situaciji mnogo je bolje biti medicinski laik, nesvestan opasnosti koje neprestano vrebaju, nego kao lekar znati da neverovatno brze promene u laboratorijskim nalazima, koje su se kod mene dešavale, predstavljaju opasan predznak mogućeg lošeg ishoda. Tu strašnu neizvesnost neprestano su hranile užasne vesti o epidemiji koja je počela nekontrolisano da se razmahuje, a posebno saznanja o umiranju dragih prijatelja i članova njihovih porodica.
U tim trenucima jedino moguće i pravo rešenje bilo je prepustiti se, sa punim poverenjem, odlukama lekara i to sam naravno uradio, trudeći se da budem dobar pacijent. Uspešnom prevazilaženju neizvesnosti, koja me sve vreme lečenja pritiskala kao teški balast, doprinele su moje kolege i moji bivši studenti, koji su me u toku svojih brojnih poseta hrabrili i uveravali da će sve teškoće biti savladane. Pored primenjene terapije, ove posete bile su jedan od najvažnijih lekova na putu ozdravljenja i to je nešto što se nikada ne može zaboraviti.
Poslednjeg dana lečenja odlazim po otpusnu listu na šalter prijemne ambulante, a ona, kao i pre deset dana, prepuna pacijenata i sve se ponavlja kao na beskrajnoj traci. Meni je ostalo samo da iskažem svoju ogromnu zahvalnost svima u Zemunskoj bolnici na onome što nesebično i bespoštedno rade u borbi za zdravlje i život svojih pacijenata, a naravno i svim ostalim zdravstvenim radnicima koji su već godinu dana u istoj toj borbi širom naše zemlje, mnogi žrtvujući i svoje živote.
Nije mi jasno da ljudi ne shvataju koliko je kovid potencijalno opasan i ponašaju se kao da ova bolest sa bezbroj lica uopšte ne postoji. Nažalost, u tu laž, kao i u nepotrebnost vakcinacije, javno su ih uveravali i neki koji su za svoj nazovi doprinos borbi protiv kovida bili odlikovani. Svakodnevno viđamo neverovatna okupljanja više stotina, pa i više hiljada ljudi, koji osvedočeno ne poštuju protivepidemijske mere.
Ne mogu da shvatim da se, i pored nedvosmislenih dokaza da kovid sve više širi svoja crna krila, mnogi ponašaju kao da žive na nekom bezbednom ostrvu i nepoštovanjem protivepidemijskih mera ugrožavaju svoje živote, živote svojih bližnjih, ali i živote zdravstvenih radnika koji će se, i pored njihove surove neozbiljnosti, za njihove živote do iscrpljenja boriti svim mogućim sredstvima. Zabluda da se kovid dešava isključivo drugima, za mnoge je imala kobne posledice, a očigledno se to može očekivati i ubuduće. Ja stoga moram da podsetim da niko ne zna kakav je ugovor sklopio sa sudbinom, jer kovid očigledno ne bira žrtve, pa je bolje na to misliti na vreme, nego onda kada postane kasno.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
