Na svakom od devet konzilijuma nedeljno, bude 25 novih pacijentkinja obolelih od raka dojke. Broj onkoloških bolesnika u poslednjih 15 godina skočio je za oko 40 odsto, prema procenama lekara, ali je sve manje umrlih. Bolest se ranije dijagnostikuje, ali uzroci kancera su se umnožili, priča za Nova.rs dr Marijana Milović-Kovačević, načelnica Dnevne bolnice internističkih grana, najtraženija doktorka u Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu, kojoj je svaka pacijentkinja kao član porodice.
Iako su terapije napredovale, sve je više bolesnih.
„Dnevno na konzilijumu, kojih bude i do devet nedeljno, imamo oko 25 pacijenata, što je ogroman broj. Tu su različiti stadijumi kancera, od ranog, do metastatskog. Za svakog pacijenta treba da donosimo odluku o terapiji, nekima menjamo lekove, oko svakog moramo da diskutujemo. Rak dojke je kod mnogih postao kao hronična bolest. Žene često žive sa ovom dijagnozom 10 do 15 godina sa adekvatnom terapijom. Nekada su posle druge terapijske opcije imale lošu prognozu, mnogo se više umiralo. Danas duže žive, lekovi su daleko bolji, ali su bolnice pune. Stari pacijenti dolaze da prime terapiju, a svakodnevno pristižu i novi oboleli“, priča dr Milović-Kovačević, medikalna onkološkinja i specijalistkinja interne medicine.
U Institutu je najviše pacijenata obolelih od raka dojke.
„Uzroci oboljevanja danas su različiti. Skrining u našoj zemlji ne postoji, a mora da ga bude i da žene imaju vremena da odlaze na redovne preglede. One će pre otići kod ginekologa, što je takođe obavezno, a tu je malo veća osvešćenost, ali na pregled dojki malo koja žena ide, dok ne bude prekasno. Neke se i plaše takozvanog zračenja, ali treba da znaju da je mnogo opasnije ako ne odlaze na redovne preglede. Na ultrazvuku ili mamografu se može uočiti karcinom u najranijoj fazi, kad još ne može da se opipa rukom. Kada nađete kancer u tako ranoj fazi, ta žena je izlečena. Zato je u prevenciji ultrazvuk jako važan, a od 50. godine i mamografija“, objašnjava doktorka.
Preventivni pregledi koji spašavaju živote, nisu u Srbiji dovoljno dobro organizovani.
Pregledi u primarnim zdravstvenim ustanovama, gotovo da ne postoje, pa je većina pacijentkinja usmerena na Institut za onkologiju u Beogradu, ne samo iz glavnog grada, već iz cele Srbije.
„Pritisak na lekare je ogroman. Obolele žene dolaze iz cele zemlje, jer veruju da će u Beogradu dobiti bolju negu, ali problem je što nemamo dovoljno vremena za svaku od njih, a kolege u bolnicama u unutrašnjosti nemaju ni upola posla kao mi. To bi trebalo da bude uređeno sistemski. Takođe, u domovima zdravlja masovno ili nema mamografa ili je deficit radiologa. U Institutu treba da se bavimo malignitetima, a ne prevencijom. Žene dolaze kod hirurga na pregled, umesto da to obave u domu zdravlja, ali nisu one krive, nemaju drugog izbora. Lekarima odlazi vreme na zdrave pacijente, dok bolesni čekaju“, naglašava dr Milović-Kovačević.
Starosna granica pacijenata je alarmantna, ističe ona.
„Upravo imam pacijentkinju od 24 godine sa rakom dojke, a lečila sam i devojku koja je imala samo 21., ona je bila najmlađa do sada. Nažalost granica se spustila, pa je u poslednje vreme najviše obolelih žena koje imaju između 35 i 45 godina, a nekada su imale preko 60“.
Uzroci su brojni i zabrinjavajući, a neke od njih je nemoguće zaobići.
„Problem je hrana, koja je danas drugačija nego nekada, zagađenja u vazduhu, mnogo je žena na vantelesnoj oplodnji koje uzimaju razne hormone, lekove, a sve to utiče na pojavu kancera. Takođe, starije žene uzimaju hormonske terapije kako bi se podmladile u menopauzi, produžile ciklus i slično. Ti hormoni nisu naivni, ali one o tome ne razmišljaju“, upozorava doktorka.
Svakodnevne, velike gužve dovode do „pucanja“, kako kod pacijenata, tako i kod lekara, od kojih se većina teško nosi sa pritiscima i obimom posla.
„Lekar mora da bude smiren, posebno kada leči onkološkog pacijenta. Moj pristup je takav da uvek mirnim tonom obolelima objasnim da sve može da se leči i da ne dižem paniku. Iza mene je veliko iskustvo i znanje i veoma mi je bitno da nečijoj majci ili ćerci priđem na najblaži mogući način, objasnim joj od čega boluje i kako ćemo to da lečimo. Važno je da, kad saznaju dijagnozu i dođu sebi, da me saslušaju, da znaju da ću ja misliti umesto njih, da u mene mogu da imaju puno poverenje. Empatija i saosećanje su najvažnije osobine svakog lekara. Od momenta dijagnoze, ja sam njihov staratelj“, priča doktorka Milović-Kovačević.
Oko metoda lečenja uvek se dogovara sa obolelima, a zbog njenog prijateljskog, gotovo porodičnog odnosa sa njima, često je kolege pogledaju „ispod oka“, jer njihovi pacijenti traže da ih leči doktorka Marijana.
Pročitajte još:
„Veoma je bitno da izgradimo međusobno poverenje. Pacijentkinjama objasnim da ne koriste alternativno lečenje, a da mi to ne kažu. Te stvari moram da znam, jer postoje žene koje neće hemioterapiju. Takođe, neke su krenule u proces vantelesne, pa im je dijagnostikovan rak, a one ne žele da piju lekove da ne bi remetile postupak začeća. Dešava se da žena sazna da je bolesna, a tek se udala i želi decu, pa odbija lečenje, jer se plaši da će loše uticati na plodnost. Sve to moramo da rešavamo zajedno i da pronalazimo načine da se borimo sa rakom, da život ne trpi, to je najvažnije, a sve drugo može da sačeka“, naglašava doktorka.
Pacijenti „beže“ od lekara koji su hladni i nezainteresovani.
„Potrebno je da obolelom pokažemo da treba da nauči da živi sa bolešću, da ne zapadne u depresiju, tugu i strepnju, jer to života što mu je ostalo treba da iskoristi najbolje što ume. Lekar svoj posao treba da shvati kao životnu ulogu, a oni kojima je naporno da rade sa pacijentima, znači da nisu za ovo“.
Lavovska borba sa kancerom iz dana u dan, nauči zaposlene u Institutu da cene zdravlje i život.
„Kad žena umire od raka, strada joj čitava porodica. Decu gledam uplakanu, muževi su očajni, ne znam kako da im pomognem, a osećam njihovu bol. To su strašne stvari, na koje nikada ne oguglamo. Vremenom ipak, od njih naučimo nešto. Pre svega znamo da cenimo ovo vreme u kojem smo živi i vitalni. Svakoga dana se budim sa svešću da moj život odmiče i da ovo vremena koliko mi je ostalo, a ne znam koliko je to, mora biti kvalitetno. Tu mislim prvo na emotivni deo života, jer na to zaboravljamo u ovom materijalnom svetu. Uvek sam pozitivna i puna optimizma, a trudim se da to prenesem i na moje pacijente“, kaže brižna doktorka.
U Srbiji je danas, naglašava ona, stopa oboljevanja skočila za 40 odsto više nego pre 15 godina.
„Posebno kad je u pitanju rak dojke. Brojevi su ogromni. Žene se dugo leče, ima i novih lekova i dobro je što će rak dojke biti uskoro pokriven kod nas isto kao u Evropi, u smislu inovativnih terapija. Najteže je kad imate mladog pacijenta ispred sebe, a vidite da ne možete više da ga lečite, nema pomoći, jer je pun metastaza. Pitate se da li da mu ubijete svu nadu i kažete istinu ili da prećutite. Porodici uvek kažem kompletnu istinu, a pacijentu nešto i preskočim, jer nada do kraja mora da postoji. Nismo bogovi i ne možemo da znamo koliko će ko da živi“, zaključuje dr Marijana Milović-Kovačević.
***
BONUS VIDEO: Gužva na Institutu za onkologiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare