0
Kardiohirurgija bila je njena prva ljubav, ali se na njoj nije zadržala jer su je odvratili rečima, da je to “posao za muškarce”, pa je prešla na kardiologiju. Dok je studirala, udala se, i “sa bebom u naručju” u roku diplomirala uz veliku ljubav prema poslu, sa minimalno sna i maksimalnom željom za uspehom, kako bi danas mogla da brine o našim srcima – kardiolog dr Emilija Nestorović, načelnica Centra za transplantaciju srca i mehaničku cirkulatornu potporu srcu Klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS), koja je i asistent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Pročitajte još:
0
0
0
1
“Svakako već dugo opstajem i borim se u takozvanom muškom svetu, ali i danas kada pitate nekoga kako zamišlja osobu koja je hirurg ili koja vodi transplantacioni centar, sigurno je neće zamisliti kao nekoga ko izgleda kao ja. Mnogo je teže ženskoj osobi da se izbori. Naporan je posao, zahteva stalna dežurstva i mnogo odricanja. Ponekad pomislim da sam možda izabrala i težu varijantu od kardiohirurgije s obzirom da sam jedina žena koja se bavi ovom grupom obolelih, kada govorimo o transplantiranim pacijentima u Srbiji”, priča za Nova.rs omiljena doktorka na Klinici za kardiohirurgiju.
Za mene nema odmora, ni pauze, stalno sam na dužnosti, kaže ona.
“Sad kad pogledam unazad, čini mi se da bih možda i lakše prošla da sam odabrala hirurgiju. Međutim, još 2012. kada je pokrenut program transplantacije srca u Srbiji, deo specijalizacije provela sam na ‘Mejo’ klinici u Americi. Od mene i mojih kolega očekivalo se da pokrenemo novi program, da radimo nešto što do tada nije rađeno. Imala sam, između ostalog, zadatak da odabiram pacijente i da presuđujem, ko jeste, a ko nije za hiruršku opciju lečenja. Na neki način budete osoba koja čoveka pušta da umre ili da nastavi sa lekovima, a sa tim odlukama kao lekar treba da živim”, kaže ova požrtvovana doktorka.
Nažalost, broj transplantacija srca u Srbiji, ne može da pohvali, jer je od početka 2022. urađena samo jedna.
“Nedostaju nam donori, ali to je i globalni problem. Program transplantacije je jedini program u medicini koji zavisi isključivo od međusobne saradnje struke sa jedne i građana sa druge strane. Baziran je na dobroj volji pojedinca da donira deo svog tela, po čemu vidimo koliku dozu prosvećenosti to zahteva. Broj transplantacija u našoj zemlji krenuo je uzlaznom putanjom sve do pandemije. Sa pojavom kovida dolazi do pada, toliko da smo u prethodnih godinu dana uradili samo jednu transplantaciju srca. Imali smo nekolicinu donora, u zemlji u kojoj je broj kardiovaskularnih bolesti na prvom mestu. Problem je što svaki treći donor ima srce koje se može upotrebiti za transplantaciju, jer većina ima neko srčano oboljenje”, priča doktorka Nestorović.
U Srbiji oko 50 ljudi trenutno čeka transplantaciju srca, ali taj broj menja se iz dana u dan, jer nažalost svakoga dana neko sa liste premine, a novi oboleli se upiše.
“Veliki broj pacijenata od početka pandemije smo spasili jer smo premostili period do čekanja zdravog srca, ugradnjom veštačkih srčanih pumpi, a od početka rada Centra do sada, imali smo 280 ljudi sa veštačkim srcem. Najmlađi pacijent koji trenutno čeka novo srce ima 18, a pre pandemije imali smo dečaka od 16 godina, kojem je uspešno urađena transplantacija”, kaže dr Nestorović.
Kod donora je najvažnije, objašnjava ona, da bude podudarna krvna grupa i da je slične konstitucije kao pacijent koji čeka.
“Ne možete osobi od metar i 90 dati srce nekoga ko je visok metar i 65. Ne sme da bude mnogo odstupanja kod telesne težine i visine, naročito ako žensko srce ide muškom recipijentu. Takođe, radi se imunološka komponenta, ukrštanje antigena, potrebna je velika podudarnost da bi transplantacija uspela”.
Neinformisanost i neadekvatna edukacija, sprečavaju naše građane da daju pristanak da njihovi bližnji, preminuli usled moždane smrti, doniraju organe.
“Moždana smrt je ljudima stran pojam, pa tako i stav prema doniranju organa. Još od 1950. godine promenila se definicija moždane smrti, jer to nije prestanak rada srca i disanja, to je klinička smrt iz koje se ljudi često vraćaju, ali iz moždane – nikada. To znači da je došlo do prekida moždanog stabla i funkcije disanja. Rodbina koju molimo za pristanak za donaciju organa najčešće odbija da potpiše jer srce radi, ali ono i kada se odvoji od tela i dalje neko vreme kuca, ali kratko, jer ne može da radi bez podrške drugih organa. Kad nastupi moždana smrt i dođe do prekida disanja, napretkom tehnologije, uvođenjem lekova, uspevamo da održavamo organe i do dva dana, ali ne možemo da održavamo život”, kaže posvećena doktorka Nestorović.
Od porodice poslednja dva potencijalna donora, koja su se nedavno pojavila u UKCS, nisu dobili pristanak i njihovi organi su zauvek izgubljeni.
“Bile su u pitanju mlade osobe, koje su mogle spasiti nekoliko drugih života. Letos smo imali pacijenta, mladog fudbalera od 23 godine, kojem je hitno trebalo srce. Pojavio se donor i tom mladom čoveku uspeli smo da sačuvamo život na privremenom srcu da izdrži dok ne dobijemo pristanak porodice. Na veliku žalost, nisu pristali i mladi život je završen. U ambijentu u kojem živimo ima sve više društvenih problema, zbog čega postajemo neosetljivi i ravnodušni, zato moramo edukovati decu u školama o tome šta je moždana smrt i kako funkcioniše transplantacija. Jedino tako ćemo uspevati da spašavamo živote u budućnosti”.
U više od 50 odsto slučajeva kod srčanih bolesnika u Srbiji dominiraju problemi sa krvnim sudovima srca, virusni miokarditisi, koji često ostavljaju nesagledive posledice, ističe ona, najčešće kod mladih ljudi od 15 do 40 godina.
Centar za transplantaciju postoji 10 godina, a za to vreme lekari su, sa doktorkom Nestorović na čelu, transplantirali 48 pacijenata.
“Mnogo se vezujem za pacijente jer ih dugo pripremam za operaciju. Problem ponekad postoji sa porodicom. Umeju da me pitaju: ‘Jel ste Vi mlađi lekar?’, jer očekuju starijeg i muškog kardiologa, koji je ozbiljan i uliva poverenje. Posle izvesnog vremena shvate da sam ipak ja taj glavni lekar i da mogu u potpunosti da prepuste život svog najmilijeg meni. Kad oboleli jednom ovde dođu, do kraja života dolaze kod nas na kliniku, a znaju da mogu da nas dobiju tokom 24 sata, svakoga dana u svakom trenutku”, naglašava doktorka.
Ono što je njenom srcu najmilije, je ipak, kod kuće.
“Imam sina od 18 godina i često kažem, da se nisam udala na fakultetu i dobila dete, kasnije ne bih stigla. Ako želite da budete uspešni u ovom poslu, a ako ste žensko, onda je to, nažalost, otežavajuća okolnost. Morate više da se dokazujete u odnosu na ostale, vreme brzo prolazi, posao vas samelje, potpuno vas preuzme. Ipak, mislim da je porodica najznačajnija, ona je naš stub, iz nje crpimo snagu”.
Sa bebom u naručju doktorka Emilija završila je Medicinski fakultet – u roku.
“Sada kad se setim tog perioda, deluje nemoguće, nije mi jasno kako sam uspela. Naravno, mnogo je pomogla mama, ali i tata i suprug. Da me je neko tada pitao, šta najviše želim u životu, odgovor bi bio: ‘Da spavam!’”.
Do početka pandemije kovida, u Srbiji je rađeno 10 transplantacija srca godišnje.
“Očekujem da od naredne godine situacija bude bolja. Prošli smo kroz teške momente kada smo počinjali sa ovim programom, pa smo i sa našim balkanskim mentalitetom, radili 10 transplantacija godišnje, a uz dobru volju svih i uz prosvećenost, možemo ponovo dostići taj nivo i još bolje od toga. Važno je znati da svi imamo osam puta više šanse da nam zatreba organ, nego da jednog dana budemo donori”, naglašava doktorka Nestorović.
“Srce živi četiri sata”
Srce je najosetljiviji organ, a kada ga skinete sa donora, do momenta dok ne stigne u telo osobe koja ga prima, ne sme da prođe više od četiri sata.
“Kada dobijemo informaciju da postoji potencijalni donor, odnosno da je neko imao moždanu smrt, a ne znamo da li je porodica pristala, moramo odmah da selektujemo pacijente i zovemo kandidate sa liste prema telesnoj težini, visini i krvnoj grupi. Dok radimo procenu funkcije organa, pacijenti su već na putu prema klinici iz svih krajeva zemlje. Moramo i njih da pregledamo i pripremimo za operaciju, pa ako dobijemo pristanak, nastavljamo proceduru. Ukoliko ga ne dobijemo, kažemo pacijentima da se vrate kući, a uvek ih na taj šok pripremimo”, objašnjava dr Nestorović.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare