Ako sve ostane kako je sada, ako javnosti ne bude dostupno sagledavanje kako se i na šta troši javni novac, građani će biti samo podstanari u sopstvenom gradu, ističe u razgovoru za dnevni list „Nova“ arhitekta Đorđe Bobić, koji je bio gradski urbanista Beograda od 2004. do 2008. godine. On analizira nedavna rušenja na gradilištima na Vračaru, ali i da li glavni grad može i pod kojim uslovima da podnese ovoliko novogradnje u centralnim gradskim opštinama.
Beograd je nedavno uznemirilo urušavanje zgrade u Vidovdanskoj ulici. Kako je uopšte došlo do toga?
Nepredviđena rušenja i nevolje na gradilištima se događaju i to uglavnom zato što se jasni propisi o postupanju na gradilištima, izradi projektne dokumentacije, nadzoru tokom gradnje ne poštuju od strane investitora i izvođača. Ali nije manja ni odgovornost gradskih institucija i inspekcija, a posebno nadzornog organa čija je obaveza da reaguje ako uoči odstupanje od pravila. U slučaju Vidovdanske izgleda da je sve to zakazalo. Sve što se desilo izazvalo je ogromnu štetu i to ne samo materijalnu koja se može nadoknaditi. Nenadoknadivo je to što je život porodica čiji su stanovi urušeni poremećen. Oni su žrtve nebrige o okruženju i imovini drugih i bahatog akta radi ostvarenja sopstvenih interesa svih učesnika, a posebno gradskih institucija koje nisu reagovale na vreme.
Preti li opasnost da se nešto slično ponovi?
Nije nemoguće da se nešto slično ponovi ako gradske institucije ne iskažu veći angažman i ne pojačaju nadzor i kontrolu na gradilištima. Ne treba sve oko organizacije gradnje prepustiti investitorima jer oni gledaju svoj interes, ne obazirući se na posledice. Grad ne sme da dozvoli da građani trpe samovolju i nestručnost na gradilištima i snose posledice ponašanja koje postaje praksa. Upravo zbog toga gradska vlast jeste učesnik u nanošenju štete građanima.
Šta govori primer Vidovdanske, ima li još prostora za izgradnju u najstarijim gradskim opštinama?
Beograd je prenapučen novom gradnjom, investitori haraju posebno po Vračaru i Starom gradu, jer su to ekskluzivne lokacije gde je kvadrat skup i profit značajan. Postala je praksa da investitori, ostvarujući svoj interes, zanemaruju zakon. Gradska vlast to toleriše pa se često gradi u suprotnosti sa urbanističkim planom, neumereno se podiže spratnost objekata, gomilaju kvadratni metri i zauzima deo zemljišta, namenjen javnom interesu ili zelenilu. Ne poštuju se već usvojeni planovi ili se na brzinu menjaju po želji investitora.
Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je urušavanje u Vidovdanskoj uporedio sa rušenjem zgrade u Dubljanskoj 2008. godine za vreme bivše vlasti. Nema razlike između ta dva slučaja, i u Dubljanskoj je načinjen propust u organizaciji gradilišta i pokazana nedovoljna stručnost i nebriga o okolini, a da bi investitor ili izvođač udovoljili svojim interesima. Tada je vlast reagovala: investitor i svi koji su doprineli toj nesreći su kažnjeni pa je tako forma zadovoljena. Vlast se pokušala iskupiti za svoj nemar, ali porodice koje su bile žrtve tog rušenja još uvek nisu na odgovarajući način zbrinute ili im nije nadoknađen gubitak koji su pretrpeli.
Kako graditi u postojećim gradskim sredinama?
Pojedini delovi grada treba da se unapređuju, ali se ne sme drastično menjati identitet urbane strukture, što se upravo događa, i izgubiti veza sa urbanim tkivom iz prethodnog vremena. Očuvanje identiteta grada mora biti na vrhu liste prioriteta. Inače, Beograd, ali i drugi gradovi po Srbiji postaće bezlični, teški za životi i lišeni svoje posebnosti. Posledice podizanja spratnosti, iscrpljivanje kapaciteta tla koje više ne može da podnese količinu izgrađenog prostora, nemogućnost organizovanja gradskog saobraćaja, iscrpljivanje kapaciteta infrastrukture koja postaje nedovoljna za novoizgrađene zgrade već remete normalno funkcionisanje grada. To se zanemaruje jer je preovladao interes kapitala koji bi da se množi po bilo koju cenu, a posledice plaćaju građani. Nova gradnja nema dovoljno potrebnog resursa da opravda svoje postojanje u formi koju investitori nameću, a nadležne institucije tu aktivnost odobravaju jer i oni tu nalaze svoj interes.
Gradske vlasti bi vam na to odgovorile da su investicije važne za dalji razvoj i grada i cele zemlje. Ne poričem da je nova izgradnja potrebna, investitori su važan činilac razvoja. Njihove potrebe i namere treba uvažavati, ali samo u okviru globalnog koncepta razvoja grada i normi koje nude urbanistički planovi, i realnih resursa infrastrukture. Investitori mogu samo u tim uslovima doprineti razvoju grada, samo tako se može uskladiti njihov privatni interes sa javnim. Zato moraju biti pod stalnom kontrolom i institucija i javnosti. U Beogradu je sada sasvim drugačije, građani su isključeni iz planiranja razvoja grada, vlast se opredelila da sledi interese investitora i nekada uvažavana ravnoteža je sasvim poremećena, a štetu podnose i plaćaju građani.
U Beogradu preko noći niču čitavi novi stambeni blokovi. Koliko infrastruktura to uspeva da isprati?
Nedostatak koncepta razvoja grada je očit. Prevladala je potreba za profitom, a zanemarene su stvarne potrebe građana. Putem medija nameću se potrebe i gradnja na način kako se sprovodi, a odobravaju je nadležne institucije, ne vodeći računa o gradskim resursima. Ne ulaže se dovoljno u infrastrukturu, u zelenilo. Parkiranje vozila je u kritičnoj fazi i grad postaje nefunkcionalan. Neophodno je vratiti se korak unazad i obnoviti saradnju građana, institucija i struke u procesu planiranja. Neophodno je da se uvaži glas javnosti kada se donose odluke o razvoju grada. Javni interes je potisnut i podređen privatnom interesu investitora i vlasti. Zajednica mora da izbori povratak javnog interesa u prvi plan jer je to jedina garancija da će se grad razvijati u skladu sa potrebama građana. Ako sve ostane kako je sada, ako javnosti ne bude dostupno sagledavanje kako se i na šta troši javni novac, građani će biti samo podstanari u sopstvenom gradu.
Došlo je do krupnih promena u prestonici, poput izgradnje Beograda na vodi i izmeštanja Glavne železničke stanice. U planu je gradnja na Makiškom polju, žičare na Kalemegdanu. To su potezi koji gradnjom urušavaju grad, nanosi se nepopravljiva šteta urbanitetu grada koji je stvaran decenijama, kulturni model grada se bitno menja, ali ne u skladu sa potrebom da se urbana kulturna zaostavština zaštiti i unapredi. Stvara se novo gradsko tkivo strano gradskoj istoriji, urbane vrednosti se zanemaruju i grad postaje model nove nametnute kvazi ili rijaliti kulture.
Kada se u Beogradu donose odluke, koliko se pitaju nadležne institucije kao što je Gradski zavod za zaštitu spomenika ili Urbanistički zavod? Ko zapravo upravlja razvojem grada?
Javnost je isključena iz procesa planiranja, mislim na stručnjake van institucija i građane. Nije više moguće postaviti pitanje, dati primedbu na predloženi plan. Gradske institucije, Urbanistički zavod, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Sekretarijat za urbanizam su postali servis investitora i vlasti udovoljavajući njihovim interesima preskaćući pritom interese građana. Urbanistički planovi se ne poštuju ili se menjaju da bi se udovoljilo potrebama imaoca kapitala. Udruga investitora i vlasti stvara grad po svojoj meri. Urbanistički zavod potpiše plan o izgradnji na Makiškom polju čime se ugrožava beogradsko vodoizvorište, Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture odobri gondolu koja napada zaštićene zidine Kalemegdana. Sve se to događa pod pritiskom gradske vlasti i investitora koji udruženi upravljaju gradom autokratski i u svom interesu. Posledice su često nepopravljive kao što je slučaj sa Beogradom na vodi ili onim što nam preti ako se nastavi priča sa Makiškim poljem. Beograd nije više grad Beograđana, oduzet im je, ali, nadam se, ne zauvek. Građani počinju da shvataju šta se zaista događa i sve češće se čuje da nisu saglasni sa onim što radi vlast, a to budi nadu.
Svojevremeno ste naveli da Beograd na vodi ne predstavlja integraciju u svetske tokove, već naprotiv. Šta su svetski tokovi i šta razvijeni svet radi drugačije?
Jedan od čestih argumenata koji vlast koristi je da Beograd na vodi jeste urbanistički i arhitektonski poduhvat koji rad uvodi u svetske tokove, ističući to kao važan doprinos napretku koji su oni ovde realizovali. To je besmislena floskula jer se u svetu događa upravo suprotno. Posle nekoliko decenija gde su po evropskim gradovima takođe harali investitori, tamošnja javnost, građani, struka i institucije su, shvativši koliku štetu to nanosi, ustanovili praksu planiranja koja uključuje mišljenje građana i njihove potrebe, koja insistira na očuvanju vrednosti po kojima se grad prepoznaje, javni interes usklađen sa privatnim i na toj ravnoteži se traži forma u kojoj će svi učesnici ravnopravno ostvarivati svoje interese ne ugrožavajući druge.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar