Studija “Batuta” o ekološki ugroženim područjima označila je Kosjerić kao crnu tačku. Razlog – fabrika cementa. Kroz istoriju poslovanja, ona je na različite načina zagađivala grad i narušavala zdravlje žitelja: od prašine, preko sagorevanja petrol koksa, do ponovnog vraćanja na ugalj kao energent i trovanja štetnim isparenjima i teškim metalima. Kad je cementara pokušala da dobije dozvolu za spaljivanje komunalnog otpada, lokalni ekološki pokreti su uspeli da odlože taj proces, ali su pesimistični u pogledu završnice, piše nedeljnik Vreme.
Podno Divčibara nalazi se Kosjerić, gradić koji na prošlom popisu nije imao ni četiri hiljade ljudi, a sada može imati samo još manje. Opština je dosta veća, ona dobacuje i do dvanaest hiljada, a pripada Zlatiborskom okrugu.
Tabla sa natpisom Kosjerić prvi put se može videti kod sela Mrčići, te taman kad putnik pomisli da je stigao na odredište, prevari se – spuštanje niz obronke Divčibara potrajaće još dvadesetak minuta. Kosjerić je u kotlini, a to je veoma važno za nastavak priče.
TITAN IZNAD GRADA
Institut za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” izradio je studiju “Unapređenja upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji”. Prema njihovim nalazima, postoji više crnih tačaka u Srbiji, odnosno lokaliteta gde privredni subjekti kao zagađivači dovode u pitanje zdravlje ljudi koji žive u okolini. Grad Kosjerić je upravo jedan od njih, piše nedeljnik Vreme.
Iako u samom Kosjeriću postoji više fabrika koje zagađuju, a prisutni su i drugi problemi, poput privatnih ložišta zimi, studija akcenat stavlja na fabriku cementa “Titan”. To je ujedno i najmlađa cementara u Srbiji, osnovana 1976. godine. Kako piše na sajtu fabrike, danas su im proizvodni kapaciteti oko 750.000 tona cementa godišnje. Pre privatizacije 2002. godine, fabrika je zapošljavala više od šest stotina radnika, dok ih je danas nešto manje od dve stotine.
Dok polako prolazimo autom pored fabrike i pravimo nekoliko fotografija, radnici iz obližnjih baraka počinju da izlaze i radoznalo promatraju došljake. Cementara je izdvojena od centra grada, ali zaista ne i dovoljno. U jednom od sela u neposrednoj blizini fabrike cementa pitamo meštanku ima li nekih problema sa cementarom i da li je zagađenje vidno. Ona odgovara da je ranije bilo prašine, ali da su stavili filtere i da je sad sve u redu. Dodaje: “Samo da poživi cementara”. Iz daljeg razgovora saznajemo da je i ona nekada radila u njoj. U ostalim kućama nismo zatekli nikoga.
Na drugoj strani grada, takođe malo izdvojen, nalazi se Dom zdravlja. Tamošnji doktor, pedijatar i vršilac dužnosti direktora Ilija Vukadinović ne plaši se razgovora sa novinarima. On je ujedno i jedan od vodećih ljudi lokalnog Ekološkog pokreta. U razgovoru za “Vreme” kaže da je situacija u Kosjeriću oduvijek “interesantna” i dodaje da nekako uvek oni budu jedna od opština koje su “najviše zagađene”. Sa druge strane, “nikako da se utvrdi razlog”, objašnjava doktor, jer svako kaže: “Nismo to mi”.
Na pitanje zašto je njihova borba uglavnom usmerena na fabriku cementa iako postoje i drugi zagađivači, Vukadinović kaže “da je ona najveća i najviše zagađuje vazduh”.
“Kad jedna fabrika dnevno sagori 200 tona uglja, pa nek 0,1 odsto ode u atmosferu – to je ogromna količina”, dodaje sagovornik. Kaže da su u fabrici nedavno organizovali promociju da pokažu kako su stavili “vrećasti filter”, što zaista smanjuje emisiju zagađenja, ali samo na tom mestu.
“Sve ono što koriste, pepeo, gips i neke aditive, sve to stoji napolju, nije pokriveno”, kaže Vukadinović. “A kada dune vetar, sve to nosi prema gradu. Ruža vetrova je takva da vetar uvek duva od cementare prema centru grada, nikad obrnuto”.
PETROL KOKS, PA UGALJ
Cementara kao energent za svoj pogon od 2015. godine koristi ugalj. Od 2004. godine korišten je petrol koks. Kada se on pojavio, objašnjava Vukadinović, lokalni ekološki pokreti su se pobunili zbog štetnosti koju izaziva. Međutim, uz pritiske odozgo, sa republičkog nivoa, dogovoreno je da cementara može preći na ovaj energent, ali da mora ispuniti neke mere za zaštitu okoliša.
Vukadinović navodi da, kako su se sa godinama menjale opštinske vlasti, tako se i taj spisak mera sužavao. Na kraju nije ostalo skoro ništa, sem petrol koksa. Kad je petrol koks naglo poskupeo, prešlo se na ugalj.
“Niti su imali dozvolu za ugalj, niti studiju uticaja na životnu sredinu”, kaže doktor Vukadinović i dodaje da se i “opština bunila”, ali da ih je “država pustila”. “Po ugovoru su morali imati dozvolu opštine, a nisu je imali”, zaključuje.
Trenutno najveći problem zagađenja fabrike cementa u Kosjeriću jeste fosilno gorivo kao energent, odnosno neželjeni, teški metali i praškaste materije. Doktor Vukadinović kaže da su nosili na analizu zemljište koje se nalazi oko dečjeg vrtića, te da je pronađena “velika količina nikla”, a on se “pronalazi u njihovoj proizvodnji”.
Do najveće opasnosti za žitelje Kosjerića došlo je 2017. godine kada je cementara pokušavala da dobije dozvolu za spaljivanje komunalnog otpada. Ekološki pokreti i građani Kosjerića, masovnim izlaskom na ulice, uspeli su da se izbore da do ovog spaljivanja još uvijek ne dođe. Odloženi rok ističe posle pet godina, odnosno ove godine, tako da stanovnici ovog malog mesta očekuju novi pokušaj cementare, piše nedeljnik Vreme.
Doktor Vukadinović je pesimističan i smatra da je samo pitanje vremena, te da ni opština ne može mnogo uraditi jer se sve odluke donose sa vrha, odnosno u Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Kaže da mogu jedino što više da odlažu, te da na taj način nateraju cementaru da što više uloži u zaštitu, iako potpuno adekvatna zaštita ne postoji.
Opširnije pročitajte OVDE.
BONUS VIDEO: Meštani Podgradine kod Kosjerića protiv kamenoloma pored kuća
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar