Prava drama dogodila se na nebu 18. januara, kada je, prilikom poletanja, avion koji je koristila Er Srbija oštećen usled neadekvatne procene parametara za poletanje. Avion je, potom, sat vremena leteo iznad Beograda, da bi na kraju prinudno sleteo na beogradski aerodrom. Putnici i posada, njih 111, proživeli su horor film. Među njima bio je Novosađanin Branko Vukašin koji je do detalja za Nova.rs ispričao šta se događalo u avionu koji je sat vremena leteo u potpunom mraku, bez signalizacije na krilima, a sve vreme je gorivo curelo.
Avion kompanije Maraton erlajnza koja obavlja letove za Er Srbiju, sa 106 putnika sleteo je u nedelju uveče na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ s rupom u trupu aviona i oštećenim krilom.
Avion je oštećen prilikom poletanja sa aerodroma, kada je udario u svetlosnu signalizaciju na kraju piste, da bi potom oko sat vremena kružio nad Beogradom.
Novosađanin Branko Vukašin, koji skoro šest godina živi i radi u Nemačkoj, bio je na letu za Dizeldorf u ovom avionu, a za Nova.rs je do detalja ispričao kroz kakvu dramu su prošli putnici.
„Ništa nije slutilo da može nešto ovako da se desi. Zbog te kobne staze na koju su pilot i kopilot insistirali da izađu, desilo se to što se desilo. Bogu hvala što smo ostali živi jer samo nas je on sačuvao. Leteti u avionu u potpunom mraku, bez signalizacije na krilima aviona, pritom gorivo sve vreme curi… To je veoma opasna situacija“, kaže Branko odmah na početku razgovora.
PROČITAJTE JOŠ:
Branko je, kako priča, sedeo sam. Kaže da je bio priseban, možda čak i najprisebniji od svih putnika, a to pripisuje porodičnoj tragediji koja ga je zadesila 6. januara.
„Umrla mi je majka i tog 18. januara sam se vraćao sa parastosa. Bio sam dovoljno potresen zbog nje, pa sam nekako bio miran jer sam valjda pomislio šta bi još moglo da mi se dogodi. Jedan momak je sedeo iza mene, on je bio potpuno izgubljen, imao je napad panike. Žena koja je sedela pored njega ga je smirivala, i ja sam se u jednom momentu okrenuo i rekao mu: Druže, ne boj se, Bog nas čuva. Nisam bio sarkastičan, nego zaista verujem u Boga. I sačuvao nas je“, priča dalje naš sagovornik.
Atmosfera u avionu dok je leteo bila je, kaže, dobra, ako se tako može reči. Niko nije pravio histerične napade, ali su putnici negde na polovini puta, uznemireno počeli da traže objašnjenje od stjuardesa.
„Držali su nas u neizvesnosti, samo su govorili da ne brinemo i da će sve biti u redu. Nismo ništa znali sem da se vraćamo u Beograd i da smo prilikom poletanja nešto udarili. U avionu je bio mrkli mrak, vi ne vidite sedište ispred sebe. Stjuardese i šef posade šetali su sa baterijskim lampama i gledali nešto kod krila, mislim da ni oni nisu znali šta se tačno dešava. Sve vreme nam je curelo gorivo odnosno kerozin. Nemamo materijalne dokaze, ali tvrdimo da nam je nestalo struje prilikom udara. Ostali smo bez struje, bez klime, signalizacije na krilima i pred kraj smo saznali da pilot uopšte nije imao senzore koji pokazuju da li se točak otvorio ili nije. Možda je i dobro što nismo sve to znali“, kaže Branko.
Naglašava da su svi bili u jako opasnoj situaciji i neizvesnosti do samog kraja, što, kaže, prema pisanju pojedinih srpskih medija, ne izgleda tako.
„Posle tog događaja, svi koji smo bili u avionu, napravili smo grupu na Viberu u kojoj još uvek sabiramo utiske o onome što se dogodilo. Strašno nas pogađaju informacije koje su objavili pojedini mediji da smo se bezbrižno spustili i da nismo bili u opasnosti. To je sramotno. Mi smo ljudi, mi nismo neka politička partija. Pola ljudi nije ni bilo iz Srbije. Niko nas nije pozvao da nas pita da li bismo rekli nešto, niko. A veoma je važno da se čujemo medijski i da se skrene pažnja na sve ovo. Nećemo da plašimo ljude, nego da ih ohrabrimo da treba da se voze avionom, ali da stavimo do znanja da se te institucije malo ‘protresu’. Da li je bilo potrebno da se avion sruši, da bi se nešto uradilo?“, pita se on.
PROČITAJTE JOŠ:
Kada je avion sleteo, Branko kaže da su ih aerodromski službenici oterali s tog mesta, te da im nisu dali da se dugo zadržavaju.
„Ima snimak na kom se čuje kako nam brane da snimamo i zahtevaju da ugasimo kamere. Terali su nas kroz stepenice koje su priključili na tunel. Mada, sklanjali su nas jer je postojala pretpostavka da će avion možda da se zapali. Zato su odmah puštali penu na nas“, nastavlja da objašnjava dalje.
„Bili smo presrećni kada smo dotakli tlo. To je za nas bilo kao da smo se ponovo rodili. Tek sada znam šta je sreća, verujte li? Ljudi su se opraštali u avionima, palili su telefone samo da bi poslali poruke kući. Voli vas puno mama, voli vas tata, ne znamo da li ćemo sleteti, u opasnosti smo, javićemo se čim budemo mogli… Nikada neću zaboraviti sve te rečenice. Ljudi su se u avionu držali za ruke. Mi ništa ne znamo, osim da smo iznad neba, u potpunom mraku. To je bilo strašno. U jednom momentu su ljudi počeli da viču i pitaju šta se događa. Stjuardesi se u očima video strah, osećala joj se ta drhtavost u glasu“.
Šef posade je, smatra Branko, bio krajnje neprofesionalan.
„Imao je neki kiseli osmeh i govorio kako ćemo se bezbedno spustiti na aerodrom i kao biće sve u redu. I to je to, ništa više. I to naše neznanje je ublažilo da bude većeg haosa i histerije, a opet nas je ta neizvesnost ubijala. Kada smo udarili u pod, odnosno kada smo sleteli, ja ne mogu da vam opišem koliko ljudi je zaplakalo u tom trenutku. Žena koja je bila smirena, na samom kraju je pukla i počela da plače, ne verujući šta se upravo dogodilo. Sletanje je bilo mnogo brže nego uobičajeno, moglo je svašta da se dogodi“.
Er Srbija je, kaže, ponudila hotelski smeštaj svim putnicima. Tu noć niko nije mogao da spava.
„Neki od putnika su imali glavobolje, drugi visok pritisak. Nisu mogli da dođu k sebi. Mi smo se bukvalno s kantom spustili na zemlju. To je olupina od aviona, on je neupotrebljiv. Pilot je očigledno s velikim iskustvom čim nas je prizemljio. Ne potcenjujemo njegov rad, ali mora da snosi odgovornost za svoju nepromišljenu odluku. I on i kopilot, pa i sami članovi posade. To je timski propust, ne sme to da se dogodi. Spekulišemo čak i o tome da nismo sigurni da je pilot znao da je on prilikom udarca udario taj levi deo gde se napravila rupa i da tu curi benzin“.
Kada je avion sleteo, kaže da je šef posade ponovo napravio katastrofalnu grešku zbog čega su ga pojedini putnici psovali.
„Šef je uzeo da nam se javi i da kaže da uzmemo stvari i brzo napustimo avion. Možete da zamislite kada su ljudi poskakali. I kada je on video da je nastala panika i da torbe padaju po glavama, onda je rekao kao nemojte praviti paniku, polako izađite. I onda je jedna devojka povikala: Pa vi ste napravili paniku. Ljudi su bili emotivni, besni, psovali su. Ja sam skoro zadnji izašao, kod mene je proradila ta neka hrabrost i ludost i malo me je spustilo to što sam čuo da rade motori. Kao da sam osećao sigurnost“, navodi on.
Na kraju svega, Srbi su, kaže, pokazali da su Srbi.
„U avionu je bila jedna dobra ekipa koja je širila pozitivnu energiju posle tog dešavanja i da nije bilo nas, verujem da bi mnogi ljudi preživeli mnogo veći stres. Kada smo dodirnuli tlo, bilo je takvih emocija. Ljudi su plakali, to je zaista neverovatno. I deca su bila u avionu. Ljudi moji, ovo je relanost, ozbiljna situacija. Ne daj Bože da se ikada ponovi. Mi sada imamo razgovore sa advokatima, gledamo šta možemo da uradimo. Nama bi najbolje bilo da se svih pet članova posade procesuiraju, da se ispitaju, urade kontrole porekla, iskustva, apsolutno sve. Gledaćemo da se medijski oglašavamo uvek, kada god bude bilo prilike za to. Neću odustati zbog svih drugih ljudi“, poručuje on.
BONUS VIDEO: Momenat poletanja E195 reg. OY-GDC juče sa Beograda
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare