"Mislio sam mi na čelu piše da sam pozitivan, nisam izlazio iz kuće": Boris već dve decenije živi sa HIV-om

Povodom Svetskog dana AIDS-a, 1. decembra, doktorka Danijela Simić iz Batuta izjavila je na konferenciji za medije da je strateški cilj da 2025. godine manje od pet ljudi umre od AIDS-a, jer je to izvodljivo.

„Prošle godine dijagnozu je dobilo 177 osoba, oko 49 je obolelo od AIDS-a, dok je 13 ljudi umrlo“, rekla je Simić.

Dodala je da se procenjuje da u Srbiji između 570 do 1.200 osoba ne zna da je zaraženo HIV-om.

Najčešće zaraženi tim virusom su mladi ljudi. Oko 90 odsto osoba zaraženih HIV-om je uzrasta od 20 do 49 godina, a 15 puta više muškaraca. Od početka epidemije infekcije HIV 1985. godine do danas u Srbiji je oko pet hiljada ljudi dobilo takvu dijagnozu, od toga je skoro polovina razvila klinički AIDS, a četvrtina je umrla od tog virusa.

Posle četiri decenije epidemije HIV-a u svetu, mali broj ljudi se odvaži da javno govori o tome.

„Iz ličnog iskustva, posle 23 godine, negde mi je jasno zašto se ljudi ne odlučuju na to. Ali, bez obzira na sve što sam prošao kroz godine javnog eksponiranja, mislim da bih išao ponovo tim putem jer ako ne iznosimo probleme s kojima se susrećemo, ako ne razmenjujemo iskustva i širimo svest o potrebi za testiranjem, nećemo daleko stići“, kaže za N1 Boris Kovačić.

Prvi decembar 2001. godine Borisu je promenio život. Te godine prvi put u Srbiji omogućeno je besplatno HIV testiranje i savetovanje.

„Zajedno sa osobom sa kojom sam tada živeo otišao sam na testiranje. Ona je bila negativna. Moj rezultat bio je sumnjiv. Tu mi se onako već malo upalila lampica. Tada se čekalo dosta dugo na potvrdni test za HIV. Slalo se za Beograd i nedelju dana se čekalo. Tih nedelju dana je bio pakleno“, priča naš sagovornik.

Boris, u tom čekanju, odlazi u apoteku da kupi brzi test.

„Bio je pozitivan. Bilo mi je jasno da će i test iz Beograda pokazati isto“, priča.

U to vreme, Boris je zaposlen subotičkoj bolnici. Kaže da kao zdravstveni radnik nije mogao da zamisli kako je to moglo da mu se dogodi.

„Kao mladi imali smo dosta nezaštićenih seksualnih odnosa, ali nekako taj HIV u to vreme meni je bio toliko daleko – u Africi, Americi. Devedesetih se malo pričalo o tome, nismo imali edukacije na temu HIV-a“, ističe.

Iz moralnih razloga, kaže, odlučuje da obavesti glavnu sestru na odeljenju na kojem je radio da se testirao na HIV i da je test sumnjiv.

„Sledeći dan kad sam došao na posao, sačekalo me rešenje da se izmeštam iz operacione sale. Radio sam kao instrumentar. Od tog dana osetio sam da me kolege zaobilaze“, navodi.

Mesto na kojem sam naišao na nerazumevanje, veliku stigmatizaciju i diskriminaciju bila je upravo bolnica u kojoj sam radio 15 godina.

„Mislili su da se mogu zaraziti ako pijemo iz istih čaša, pitali se da li mogu da ih zarazim ako kapam svoju krv u sok“, kaže.

Nadu da neće ostati sam u svemu, kaže, dala mu je najviše porodica.

„Mislio sam da mi je kraj, da me za koji mesec nema…“, priča.

Na predlog savetnice iz Zavoda za javno zdravlje iz Subotice odlazi na lečenje u Beograd.

„Susret sa tadašnjom Infektivnom klinikom u Beogradu bio je još jedan šok. To je bila jedna oronula zgrada, mislio sam da ću biti sam u čekaonici. Kada sam ušao, video sam da je puna ljudi. Negde sam mislio, bože pa ja sam jedini u Subotici koji ima taj HIV“, priseća se.

Već na prvom pregledu, lekari su mu saopštili da mu je imuni sistem jako oslabljen, mada, kaže Boris, po njemu se to uopšte nije videlo, niti je osetio neke simptome. Po savetu lekara, odmah je krenuo sa terapijom.

„Bio sam u fazi AIDS-a. Počeo sam da pijem antiretroviralnu terapiju koja je od te godine postala dostupna i besplatna u Srbiji. Međutim, to je bila stara generacija lekova koja je davala izuzetno štetne efekte. Ali između dva zla, ljudi su birali manje zlo“, kaže.

Za to vreme, Borisa na poslu premeštaju sa jednog na drugo radno mesto. Što dalje od kolega, što dalje od pacijenata, negde zarobljen u bolničkoj arhivi.

„To je bila kap koja je prelila čašu. Sestra koja je radila u arhivi, kada me je videla, rekla je da ako budem na tom radnom mestu, ona daje otkaz. Shvatio sam da je moja priča tamo gotova“, priča Boris.

Nisu se samo kolege udaljile. Boris je počeo i da gubi prijatelje. Na sreću, ostali su oni pravi, kaže, koji su i dan danas uz njega.

„Socijalna smrt sa 36 godina“

Prvih godinu dana života sa HIV-om, kaže, bio je turbulentan.

„Teško sam podneo sve to. Međutim, kroz razgovor sa ljudima na odeljenju video sam da neki od njih žive deceniju sa HIV-om. I sami lekari su me hrabrili govoreći da će se terapija sve više usavršavati“, seća se naš sagovornik.

Boris je 2004. penzionisan sa svojih 36 godina.

Naredne dve godine naziva svojom socijalnom smrću.

Iako su ljudi već od decembra 2001. godine krenuli da se sklanjaju na neki način od njega, Borisa je to tek kasnije stiglo.

Kaže da se nakon penzionisanja potpuno izolovao od svih, osim porodice i dvoje, troje prijatelja.

„Retko sam izlazio iz kuće. Mislio sam da svi vide da sam to ja, da mi na čelu piše da imam HIV. Jedan vrlo ružan osećaj. Krenuo sam da se edukujem više o HIV-u, odlazim na predavanja koja su se organizovala u Beogradu i Novom Sadu“, dodaje.

Nakon toga, odvažava se i odaziva na poziv Gradskog zavoda za javno zdravlje u Novom Sadu da bude predstavnik ljudi koji žive sa HIV-om. Od tada, Boris kreće da se bavi aktivizmom i osniva Udruženje „Stav plus“ u Subotici 2008. godine.

Na pitanje šta bi Boris sada rekao Borisu od pre 23 godine kaže:

„Teško pitanje. Kada bi znao sve ovo što sada znam i da je naravno situacija ovako kakva je sada, drugačije bih živeo. Sigurno da ne bih ćutao na diskriminaciju ili stigmatizaciju koja mi se dešavala.“

Iako je prošlo dve decenije od kako živi sa HIV-om, Boris kaže da danas recimo ne može da upozna nove ljude i stekne nove prijatelje. Jedino zbog toga, kako kaže, nije siguran da bi toliko javno pričao HIV-u.

„Mi sa HIV-om imamo veliki problem sa starenjem. Nije nam dozvoljeno da idemo u staračke domove, banje. Postavlja se pitanje šta će biti sa nama“, navodi Boris.

Stigmatizacija i dalje prisutna

Boris kaže da ljudi sa HIV-om imaju strah od stigmatizacije ne samo na osnovu HIV-a, nego i pripadnosti određenim populacijama.

„Mi još uvek živimo četrdesete godine prošlog veka kada je to bilo vezano za homoseksualce, korisnike heroina, hemofiličare i hemodijalizirane. Tad je to važilo. Posle su ostali homoseksualci, seksualne radnice i korisnici heroina. Poslednjih 10, 15 godina uporno pričamo da je u svetu manji broj infekcija kod te populacije, a povećan kod heteroseksualne“, objašnjava.

Biljana Begović Vuksanović, epidemiološkinja i šefica odseka Gradskog zavoda za javno zdravlje za HIV i polno prenosive bolesti, svakodnevno radi u Savetovalištu u kojem mogu da dođu svi građani i građanke Srbije i da se besplatno testiraju na HIV.

Da bi neko radio u Savetovalištu, kaže, pored toga što mora svoj posao da voli, potrebno je da ima empatiju za ljude koji dolaze.

„Njima je potrebna podrška, pomoć, da svoje rizično ponašanje izmene ka manjem riziku. Teško da će se on eliminisati, ali barem da bude manji“, navodi doktorka.

Navodi i da je stigma prema osobama koje su inficirane HIV-om i dalje prisutna.

„Nismo mi neko društvo koje može da se pohvali tolerancijom kad je rizično ponašanje u pitanju i HIV infekcija. Kao epidemiolog svedok sam i čitam različita istraživanja koja se rade na tu temu, tako da ne mogu baš da budem zadovoljna. Borba sa stigmatizacijom je duga i uporna, a rezultati nisu ohrabrujući“, kaže naša sagovornica.

Testiranje anonimno

U Savetovalište može da se dođe svakoga dana, tokom cele godine, bez uputa, bez zakazivanja.

Osoba može da se testira anonimno, bez ikakvog ličnog dokumenta.

„Svaka osoba može da ima puno koristi od dolaska u Savetovalište, ne samo od testiranja, nego od razgovora koji prethodi i koji sledi nakon testiranja. Trudimo se da oni koji dođu čuju sve što je potrebno, da se strahovi svedu na neki realan nivo, da se objasni gde je problem i kako najlakše može da se prevaziđe“, objašnjava doktorka Begović Vuksanović.

„Onoliko koliko tražimo, toliko ćemo i novih osoba sa HIV infekcijom otkrivati. Cilj je da sve osobe koje žive sa HIV-om budu dijagnostikovane, kako bi se lečile“, navodi.

U Srbiji najsavremenija terapija, besplatno

Podseća i da je Srbija među retkim zemljama koja HIV pacijentima nudi najsavremeniju terapiju i to besplatno.

Procenjuje se da u Srbiji oko 4.000 ljudi živi sa HIV-om.

„Cilj je da dođemo do ljudi koji ne znaju da imaju infekciju“, naglašava.

U Srbiji postoje četiri infektivne klinike, u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

„Naš Zavod pomaže osobama koje imaju HIV da nauče da žive sa tim. Za njih smo uvek tu da im pružimo podršku“, ističe.

Kako dodaje, mladi nemaju dovoljno informacija o ovoj infekciji.

„Nemaju ni dovoljno svesti o tome da su bili izloženi riziku. Vrlo se malo, da kažem, strejt populacije testira. Više se testiraju oni koji su najviše ugroženi, koji su i najviše pogođeni epidemijom“, zaključuje i dodaje da je potrebno više edukacija na ovu temu, počevši od uvođenja predmeta u osnovne škole, kako se priča o HIV-u ne bi svodila samo na 1. decembar.