Bolnica puna pacijenata koji vape za najosnovnijom životnom potrebom - vazduhom! To je nešto na šta nijedan lekar ne može i ne sme da zažmuri. Nije me zanimalo što sam u penziji, bilo me je sramota da ležim kod kuće i tugujem, morala sam da odem tamo i da pomognem kolegama, i još sam tu, spremna kad god se oboleli bore za život, da se borimo zajedno i da pobedimo bolest, priča za Nova.rs doktorka Vesna Ostojić Herera (65), koja se posle dugogodišnje karijere anesteziologa, iz penzije vratila na posao, da „priskoči u pomoć“ kolegama u Kovid bolnici Batajnica, čiji lekari kažu da je jedna od retkih, na koju su mogli da računaju u bilo koje doba dana i noći i da je bez njene uloge svaka operacija bila nezamisliva. Ona je i dalje, već gotovo dve godine, neprestano na dužnosti „u pripravnosti“ tokom 24 sata, pored telefona, čeka da zazvoni, pa da spremna „doleti“ u bolnicu i pomogne u spašavanju života.
U Kovid bolnici Batajnica, ova neustrašiva, energična i uporna penzionerka – anesteziološkinja, počela je da radi 15. septembra 2021. godine, pet meseci pošto je otišla u penziju i nakon iznenadne smrti supruga.
„U penziju sam otišla nakon što sam doživela pretežak udarac sudbine, posle smrti mog voljenog muža Nahelija Herere. Bila je u jeku korona, kosila je ljudske živote, krajnje iscrpljivala moje kolege lekare. Shvatila sam da moja lična tragedija ne može pred samom sobom, a ni pred mojim mužem, kojeg je odnela korona, biti alibi da ostanem po strani. Osećaj obaveze bio je jedini motiv da se prijavim za rad u Kovid bolnicu Batajnica, gde sam odmah naišla na razumevanje i prihvatanje od direktorke dr Tatjane Adžić i koordinatorke doktorke Jelene Veličković“, počinje svoju priču dr Ostojić Herera.
Pre nego što je u junu 2021. otišla u penziju, radila je u Urgentnom centru UKC Srbije, kao anesteziolog.
“Tamo mi je prijala dinamičnost posla, mogućnost da se pomogne teško povređenim i obolelim ljudima, uigrani timski rad, entuzijazam zaposlenih. Bila sam puna energije i želela sam da radim, ali kad je moj muž umro, toliko sam bila potrešena, da nisam više bila u stanju da funkcionišem. Kada je kovid odneo život mog supruga, moj svet se srušio“, sa tugom u glasu priča doktorka.
Kad je pandemija uzela maha, odlučla je ipak da se vrati u „prve borbene redove“ i pomogne svojim kolegama – saborcima, a pre svega obolelima.
„Shvatila sam koliko su moje kolege angažovane i iscrpljene i nisam mogla da ostanem po strani. Osećala sam da mogu i da treba da im pomognem. Bilo me je sramota da ležim kod kuće i tugujem, a da se oni lome od posla“.
Batajnica je, naglašava, bila jedno posebno iskustvo, u profesionalnom i životnom smislu, a posao za koji se sama prijavila, na neki način je spasio.
Pročitajte još:
“Veliki broj kritično obolelih pacijenata na jednom mestu delovalo je užasavajuće, čak i za mene koja sam karijeru provela u Urgentnom centru i svega se nagledala. Velika bolnica puna pacijenata koji vape za najosnovnijom životnom potrebom – vazduhom, bila je uobičajena slika u Batajnici. Bila sam zadužena da vodim anesteziju kod svih hirurških pacijenata iz oblasti abdominalne, vaskularne, ortopedske, neurohirurške, grudne, plastične, ORL i maksilofacijalne hirurgije, što je podrazumevalo i pripravnost tokom 24 sata – neprestano. Ekipe su dolazile sa Urgentnog, Prve i Druge hirurške, sa ortopedije i drugih klinika. Organizacija i koordinacija bila je teška, ali smo uvek stizali na vreme. Sećam se da smo jedne noći samo 15 minuta posle poziva bili u Batajnici, da bi zbrinuli pacijentkinju kojoj je spontano pukla slezina i bila je u opasnosti da iskrvari, ali je spasena”, seća se doktorka Ostojić Herera, čije su dve ćerka takođe doktorke.
Iako živi na suprotnom kraju grada od Kovid bolnice, doktorka uvek stiže na vreme da spasi pacijenta, bilo da je popodnevna smena ili da je zovu u dva, tri ili pet ujutru.
„Sanitetski prevoz je odlično organizovan. Bila sam pripravna tokom 24 sata, i dalje sam, ali je obim posla sada, na sreću, daleko manji“.
Kolege svedoče da je doktorka Herera maksimalno posvećena svom poslu i da je jedna od retkih koji se ne štede.
„Ona je jedina na koju smo uvek mogli da računamo. Nikada se nije desilo da se ne pojavi na poziv, da ne može da dođe, bilo da je to u pola noći, čak i više puta u toku jedne noći i naravno u svako doba dana. Iako ne živi blizu, uvek je stizala na vreme“, ispričala je za Nova.rs dr Tanja Adžić Vukičević, direktorka Kovid bolnice Batajnica.
U vreme najgorih talasa kovida, u Batajnici je gde god da pogledate bilo na stotine ljudi, priča Herera.
„Dešavalo se da me više puta tokom noći zovu da dođem u bolnicu, u dva ujutru, pa u četiri, pa u pet, ali ništa mi od toga nije bilo teško, a posao mi je na neki način pomogao da, bar na momente, preusmerim misli sa tragedije koju sam doživela. Nikada mi nije bilo naporno da radim ovaj posao, i dok sam bila zaposlena u Urgentnom centru, bila sam jako izdržljiva, mogla sam da radim smenu 24 sata i da još posle ostanem da pomognem kolegama ako je gužva“.
Ekipa koja je radila u Batajnici, svedoči ova nepokolebljiva žena, bila je maksimalno posvećena, stručna, angažovana i spremna u svakom trenutku za stotine pacijenata koji su stizali sa svih strana.
„Čak su i direktorka ustanove i koordinatorka uvek bile tu, prisutne, za njih radno vreme nije postojalo. Atmosfera te ujedinjene borbe za ljudske živote bila je jedinstvena i impresivna. Tamo su radili ljudi koji su nekada bili specijalizanti na UC, a u međuvremenu završili specijalizaciju i izvanredno se hvatali u koštac sa teškim problemima. Posebno su mi u srcu ostali mladi doktori, koji su se mnogo trudili, a imali nesreću ili privilegiju da prolaze takvo vatreno krštenje na početku karijere. Među svima njima bila je čak i moja ćerku Doris, koja je takođe doktorka i bila je privremeno angažovana u jedinicama poluintenzivne nege”, priča dr Herera, koja sada „iz penzije“ radi honorarno na ugovor, koji joj produžavaju na svaka tri meseca.
Ipak, priznaje, najteže joj je padao boravak u Jedinicama intenzivne nege.
„Tamo je bilo mnogo pacijenata na respiratorima, što mi je neminovno vraćalo misli na poslednje dane moga muža. U isto vreme osećala sam njegov duh, koji je nekako uvek uz mene, koji mi je uvek, pa i tada davao snagu da izdržim sve izazove“.
U Kovid bolnicu otišla je da radi iz osećaja obaveze, a doživela je, kako naglašava, dragoceno, neponovljivo iskustvo.
“Nikada do tada nisam osetila takvu snagu i značaj naše profesije, za mene će Batajnica ostati ne samo simbol stradanja, već i humanosti, ljubavi, solidarnosti i uzdizanja iznad svega materijalnog”, zaključuje doktorka Ostojić Herera.
BONUS VIDEO: Intervju – Tatjana Adžić Vukičević, direktorka kovid bolnice Batajnica
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar