Biljana Srbljanović napisala je kolumnu o Zoranu Ćirjakoviću

Kolumnu Biljane Srbljanović koju je objavio Blic u svom štampanom izdanju, a preneo Javni servis, prenosimo u celosti:Možda je prvi pravi slučaj politike poništenja kod nas (cancel culture), neke vrste lustracije koja se poslednjih godina sprovodi u Americi, slučaj publiciste Zorana Ćirjakovića. Politika poništavanja je, ukratko, kada, zbog nekog neprihvatljivog ponašanja određene osobe (npr, poziva na femicid), deo javnosti, najčešče putem društvenih mreža i masovnih medija, izvrši pritisak na poslodavce te osobe i primora ih da otpuste izgrednika, da se od njega distanciraju i da mu se time smanji uticaj, ali posledično i da mu se u potpunosti ukine prostor za delovanje i bilo kakav rad.To poništavanje ljudi je ozbiljno, ne može se o tome pisati u ova dva reda, ono je s jedne strane možda razumljivo, s druge je i vrsta društvene likvidacije, bez prilike za iskupljenje, a posebno bez posledica za one koji su izgredniku do tada pružali podršku, davali prostor i stvorili mu temelj moći.Drugim rečima, pojedinac biva odstranjen, a mašinerija ostaje, svi oni koji su poništenog stvorili i upotrebili, ostaju netaknuti, poništeni ostaje ostrakizovan i gnevan, opasno pozledjen sa namerom da, kada već pada, u ambis sa sobom povuče sve.Zoran Ćirjaković je radno mesto predavača na fakultetu izgubio, kada je, nakon godina uticaja, publikovanja napada na odredjene žene sa javne scene, koje su u centru moći oko Ljiljane Smajlović, njenog UNS-a, nekada i Politike i NIN-a, bile označavane kao nositeljke nedozvoljenih vrednosti (“autošovinizma”), otišao predaleko. Bilo je potpuno normalno i ok intelektualno nepošteno tumačiti i krivotvoriti stavove i dela targetiranih žena, sve dok se odvijalo u granicama malograđanske pristojnosti. Međutim, kada se, sa tih prilično podmuklih napada prešlo na otvoreno šenlučenje mahom po mrežama, na psovke, krađu identiteta, otimanje profilnih fotografija, slanje poruka i lažno predstavljanje u ime targetiranih žrtava, stvar je, za Ćirjakovićevo okruženje otišla predaleko i oni su ga “kanselovali”. Iako je to bila suštinski potpuno ista vrsta napada kao i do tada, samo “nepristojnim” sredstvima, Ćirjakoviću je forma izražavanja bila transgresija koju pristojniti elita nije želela da prihvati.On je pušten niz vodu, poništen je, dobio je otkaz i ispao iz elitnog i moćnog kruga mejnstrim šovinizma, okupljenih oko već pomenute moćne novinarke i urednice. On je, posebno divljačkim napadima na drugu novinarku i urednicu, Jovanu Gligorijević, zaista i zaslužio mnogo toga, ali pitanje šta su zaslužili oni koji su se opet provukli, ostali neokrznuti, opranih ruku, sasvim nekažnjeni za svoju ulogu u trasiranju puta tom zlu, ostalo je bez odgovora.Od te tačke, poništeni ljudi mogu da idu samo jednim putem: jurišom na dole u nekoj vrsti groznice, karakteristične za osramoćene, za ljude koji više nemaju kud.Ćirjaković je ostao bez primanja i prostora za rad, žigosan i odbačen, podigao je ulog opet se ostrvivši na još jednu novinarku i urednicu – Vesnu Mališić, te na mrežama pozvao na njeno ubistvo.Da budemo pošteni, on nikada nije rekao da će je lično ubiti, niti da neko treba da je ubije, nego je, lukavo i mnogo opasnije, zapravo “samo” napisao da bi mogao da razume da je neko ubije, čime je pružio prostor svojim manje inteligentnim pristalicama da ga shvate bukvalno. Tako je i bilo, komentari i fantazije o “kažnjavanju” Mališić množili su se podstaknuti ovim razmišljanjem, redakcija NIN-a je onda s pravom reagovala i slučaj prijavila policiji. Onda je policija izvela pokaznu vežbu, upala u stan publiciste, pretresla ga u potrazi za oružjem (za koje su znali da ga neće pronaći) Ćirjakovića povela na informativni razgovor, što je on u realnom toku vremena objavljivao na Tviteru, napisavši na kraju kako planira da se ubije i ostavio satima da to tako stoji, da se žrtva pita da li će biti kriva za smrt nasilnika, ako on odluči da ovu pretnju zaista i sprovede u delo.Treba reći da je Čirjaković već više puta, a pred potpuno nedoraslim sagovornicima koji su se samo keserili, govorio o svojim pokušajima suicida, nonšalantno i neodgovorno, a opet delovao iskreno i da uopšte ne laže, da ne “skreće pažnju” već da suštinski pati nošen svojim demonima. I najgori čovek, i najpodmuklije zlo, zaslužuje pomoć i zaštitu od te opasnosti. Oni koji su ga stvorili – ćute i peru ruke. Oni koji su ga podržali, nisu mu dorasli, samo ga tapšu i govore, ne sekiraj se, care. Oni koji su mu žrtve – strahuju i za sebe i za njega. Jer se, od ovoga duboko zapuštenog društva sada zaista može očekivati sve. Sve, samo milost ne.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram