Gramzivost, pohlepa, bahatost i pravo jačega ukinuli su planiranje i gradnju po meri čoveka i prete da unište identitet Beograda i kulturno nasleđe cele zemlje, ocenjuje sociološkinja Ksenija Petovar, profesorka Arhitektonskog i Geografskog fakulteta u penziji. Ona u razgovoru za Nova.rs upozorava da ćemo "dok god građani budu verovali da mečka neće doći i na njihova vrata, biti država podanika i ropskog mentaliteta".
Upućivali ste mnogobrojne kritike na projekat Beograda na vodi kad je još bio na papiru, kako vam izgleda sada kad je jedan deo realizovan?
Svedočimo brutalnom i nasilnom menjanju fizionomije urbanog prostora, degradaciji urbanog nasleđa, menjanju siluete po kojoj se Beograd prepoznaje. Ključne zamerke projektu Beograd na vodi su se obistinile. Umesto prepoznatljive slike Kalemegdana i Vračarskog grebena, kada prilazite Beogradu sa zapadne strane, vidite nagomilane visokospratnice, koje se međusobno gotovo dodiruju i bezličnu staklenu grdosiju koja izranja iz Save. Mene kao građanina užasava lakoća s kojom se uništava identitet moga grada, njegova urbana struktura, otimaju javni gradski prostori i priobalje Save i Dunava, nasilno izmeštaju saobraćajni pravci i pomeraju centralne ose vekovima formiranog urbanog jezgra. Od javnosti se i dalje krije kome su prodate naše rečne obale, u čijem vlasništvu je više od stotinu hektara najvrednijeg javnog prostora grada.
Kakve će biti posledice izmene Prostornog plana Beograda na vodi kojim je dozvoljena gradnja višespratnica do 100 metara visine, smanjene su planirane zelene površine i zeleni zaštitni pojas?
Stanovanje u zgradama visoke spratnosti mnogo košta. Pitajte stanare Istočne i Zapadne kapije Beograda i u drugim visokospratnicama kako žive i koliko košta održavanje liftova, instalacija i druge opreme da se zgrada ne bi pretvorila u supstandardno stanovanje. U Beogradu se planira još obimnija izgradnja višespratnica, a da nije urađena nijedna studija o uticaju višespratnice na saobraćajne tokove u okruženju. Bojim se da će Beograd na vodi biti integralni deo urbanog sloma, u šta lagano i neumitno klizi najveći deo Beograda. Da ne otvaram najbolnija pitanja Beograda i većine drugih gradova i naselja u Srbiji – neregulisan odvod kanalizacionih i drugih otpadnih voda, neuređene i divlje deponije, devastirani lokalni putevi.
Kako vam Savski amfiteatar i spomenik Stefanu Nemanji izgledaju sad kada su završeni?
Tužno i jadno. Zastrašuju gabariti i lik vladara koji ni po čemu ne liči na Stefana Nemanju koga poznajemo sa fresaka u našim manastirima. Taj spomenik je svedočanstvo osione i nadmene vlasti koja se ponosi prostaklukom, neznanjem i podaništvom svake vrste.
Svedoci smo sve većeg broja zgrada podignutih na zelenim površinama. Koliko Beogradu nedostaje zelenih površina i kako bi one trebalo da budu raspoređene? Koji delovi grada su najugroženiji?
U Beogradu se neprekidno i protiv propisa smanjuju zelene površine: javne površine otimaju zaštićeni investitori, seku se drvoredi, na privatnim parcelama se grade objekti koji sežu do samih ivica opustošenih parcela, što je mimo svih urbanističkih normi. Urbanizam kao nauka i praksa planiranja grada je ukinut. Ukinuli su ga gramzivost, pohlepa, bezobzirnost, bahatost, nadmenost, bestidnost i pravo jačega. Dirigovane urbanističke planove potpisuju poslušni stručnjaci koji bi odavno izgubili licencu kada bi postojalo nezavisno i profesionalno odgovorno strukovno udruženje. Kada prevlada uverenje da su kvadratni metri i betonirane površine vredniji od drveća, trave, neizgrađenih površina bezbednih za igru dece, gradskih šuma i parkova, cvrkuta ptica, onda se grad pretvara u hrpu betona i stakla.
Zaustavljena je, bar zasad, izgradnja gondole na Kalemegdanu, ali je zato na teritoriji zaštićenog prostora tvrđave izgrađen stambeno-poslovni kompleks. Možemo li, uz takvu izgradnju, i dalje da se nadamo stavljanju Kalemegdana na listu svetske kulturne baštine Uneska?
Kalemegdan je napadnut sa svih strana. Od besmislene i nepotrebne gondole, do izgradnje na donjem Kalemegdanu; oskrnavljen je spomenik Braniteljima Beograda nad kojim se nadvijaju baloni s teniskih terena, a bezočni investitor preti da dođe do same Kule Nebojša – jednog od naznačajnijih spomenika istorije ovog grada. U školi smo učili da samo neprijatelji i dušmani razaraju i uništavaju kulturne i istorijske vrednosti da bi na taj način zatrli tradiciju, istoriju i nasleđe jednog naroda. Nažalost, svedoci smo da izabrani predstavnici ovog naroda smatraju da su dobili mandat da rade šta hoće, da su princip proizvoljnosti u planiranju i uređenju prostora doveli do apsurda, da su do temelja poništili već odavno uzdrmana pravila urbanog reda i da nas pri tome bezočno uveravaju da to sve rade u našem interesu. Što se Uneskove liste tiče, bojim se da ćemo pre stići na neku listu urbicida sopstvenog grada.
U kojoj meri će sužavanje zone vodoizvorišta, izgradnja metroa i naselja na Makiškom polju urušiti kvalitet života Beograđana?
Kompetentni stručnjaci tvrde da Beograd može da ostane bez pouzdanih i bezbednih izvorišta pijaće vode. Mnogi gradovi u Srbiji su nedostatak pijaće vode morali da obezbede akumulacijama za snabdevanje stanovništva vodom. Beograd ima izdašna i kvalitetna izvorišta pijaće vode, u koja je, i to treba ponavljati, uloženo ogromno stručno znanje i novac, ali izvršna i zakonodavna vlast, kao i deo stručne javnosti, očigledno ne drže da je to neka vrednost koju treba pomno čuvati. Bojim se da je jedini odgovor na pitanje zašto je to tako – neznanje, neogovornost i bezobzirna korupcija.
Šta su urbanističke crne tačke u drugim gradovima Srbije?
Zagađenje vazduha, vode i zemljišta, bedno stanje komunalne infrastrukture, bespravna gradnja koja se kontinuirano uvećava, bezakonje kako u zaštiti privatne imovine tako i u očuvanju javnog dobra i uvažavanju javnog interesa. Uništavanje šumskih i zelenih površina. Ovome treba dodati i nepopravljivo urušavanje uređenih gradskih zona, graditeljskog nasleđa, vrednih prirodnih područja i drastično opadanje kvaliteta života. Pogledajte u šta su se pretvorili Zlatibor, Kopaonik, Divčibare….
Način gradnje koji vidimo u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, na Zlatiboru…ostavlja utisak da se javno dobro na isti način tretira u čitavoj zemlji. Zašto je to tako?
Bojim se da imamo ozbiljan problem sa definicijom javnog dobra i kriterijumima za kategorizaciju javnih dobara. Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, izgleda da je javno dobro ono o čemu Vlada Srbije donese odluku da je “projekt od značaja za Srbiju’’. Kako stvari stoje, kada se usvoji koncept unapređenog pristupa eksproprijaciji, koji je za kratko gurnut u stranu, može se očekivati da bilo koja vlast na osnovu međudržavnog sporazuma sa nekom tzv. multinacionalnom kompanijom donese rešenje da bilo šta može biti javni interes, pa i dogradnja i otvaranje kockarnice u Kuli Nebojša, na primer. Ako „brvnara od betona“ na Pančićevom vrhu može da bude javno dobro, zašto ne i kockarnica u zaštićenom spomeniku kulture.
Gde je u Srbiji najviše ugrožen kvalitet života?
Građani koji žive pored deponija šljake, jalovine i drugog otpada u blizini termoelektrana, površinskih kopova, železare, u blizini kamenoloma su višestruko ugoženi. Izloženi su zdravstvenim rizicima, njihovi izvori prihoda su ugroženi, jer je poljoprivredna proizvodnja dovedena u pitanje, njihova imovina je izgubila vrednost. Oni nemaju osnovnu pravnu ni svaku drugu institucionalnu zaštitu.
Zbog širenja rudnika i ogromnog zagađenja, u planu je raseljavanje sela Krivelj kod Bora. Postoji li opasnost da ti ljudi nakon raseljavanja dobiju lošije uslove za život?
Ključna karika je udruživanje, organizovanje i zajedničke akcije ne samo ugroženih građana već svih ostalih građana i udruženja. Znamo svi onu staru istinu: dok su u koncentracione logore odvodili A,B,C, mi, sugrađani, smo gledali i čutali; a onda su jednog dana došli i po nas. To važi danas i ovde. Samo građani mogu da se izbore za svoje interese i za zaštitu svojih ljudskih i ekoloških prava. Uslov za to je da ćutke ne posmatramo šta se događa našim susedima, da shvatimo da ćemo pre ili kasnije svi doći na red, uključujući našu decu, unuke i praunuke. Da je poslednji čas da se organizujumo i da artikulišemo zajedničke ciljeve, akcije i aktivnosti.
Kakav uticaj mogu da imaju veliki rudarski projekti poput „Jadra“ i rudnika Čukari Peki na kvalitet života okolnog stanovništva?
Lokalno stanovništvo trpi nemerljivu štetu od pomenutih investicija. Ozbiljan problem je što dobar broj građana Srbije veruje da su zaštićeni od mnogostrukih javnih šteta koje su već sada očigledne i nesporne, kao što su zagađenje vazduha, zemljišta i vode, nekontrolisana seča šuma, neregulisane deponije, neidentifikovane lokacije, na kojima je skladišten opasan otpad. Većina još želi da veruje da se zagađenje događa nekom drugom, da bespravni graditelji ugrožavaju tamo nečiju imovinu, da vlast potkrada tamo neke druge… Građani Srbije dobrim brojem još veruju da će ih pomilovati neka plemenita domaćinska ruka i da će im neko doneti svetlu budućnost. Dok god budu verovali da mečka neće doći i na njihova vrata, bićemo država podanika i ropskog mentaliteta.
Bonus video: Beograd na vodi – Dug 100 miliona evra
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare